Најновија ескалација сукоба између Израела и Ирана, као и најављена израелска одмазда за ирански ракетни напад од 1. октобра, изазвала је забринутост да би „хладни рат“ између те две земље могао да прерасте у директни окршај два ривала.
Посебно забрињавајући су наводи да би Израел могао да гађа иранска нуклеарна постројења, пошто би Иран на такву провокацију морао да одговори жешће него икада пре, како би сачувао способност одвраћања.
Ирански нуклеарни програм није потпуна непознаница за Израелце, пошто су њихови обавештајци у више наврата успешно прикупили значајну количину поверљивих података о њему. Међутим, директан напад био би потез без преседана.
Историјат иранског нуклеарног програма
Иран је свој нуклеарни програм лансирао још педесетих година 20. века, за време владавине шаха Мохамеда Резе Пахлавија. Он је развијан у сарадњи са САД и био је намењен за стриктно цивилну употребу.
У том периоду иранске власти су сарађивале са западним компанијама на изградњи нуклеарних електрана, а прва нуклеарка подигнута је у граду Бушеру.
Након промене власти у Техерану, током Исламске револуције 1979, САД и Иран постају непријатељи, а Вашингтон малтене преко ноћи постаје највећи противник иранског нуклеарног програма. Он је, међутим, пао у други план током тешких година Иранско-ирачког рата (1980-1988), али је обновљен почетком деведесетих година уз помоћ Русије.
„Иако су у први мах сарађивали са Ираном на развоју цивилног нуклеарног програма, САД су након Исламске револуције промениле политику и почеле су да га представљају као војни. Ту је настао велики раздор између Исламске републике и Запада“, за РТ Балкан истиче новинар Борислав Коркоделовић.
Преговори између Ирана и водећих западних земаља узели су маха почетком новог миленијума, али су наишли на препреке након што је на место иранског председника 2006. дошао Махмуд Ахмадинеџад.
„Преговори у време Ахмадинеџада били су релативно неуспешни, а Иранци су имали доста тврд став. Све се променило када је на место председника 2013. дошао Хасан Рухани. Он и његов министар спољних послова Мухамед Џавад Зариф били су много кооперативнији, а 2015. су успели да склопе нуклеарни споразум са Обамином администрацијом, који је потврдио и Савет безбедносни УН“, истиче Коркоделовић.
Међутим, Обамин наследник у Белој кући, Доналд Трамп, био је острашћени противник било каквих преговора са Ираном, а у мају 2018. званично је иступио из нуклеарног споразума. Трампова одлука, која је наишла на осуде широм света, Техерану је показала да због непредвидивости америчке унутрашње политике споразуми са Вашингтоном немају скоро никакву тежину.
Иран званично негира да тежи да произведе нуклеарно оружје, а врховни вођа те земље ајатолах Али Хамнеј изрекао је фатву којим се забрањује развој атомског наоружања. Међутим, тадашњи ирански министар за обавештајне агенције Махмуд Алеви 2021. године је изјавио да би то могло да се промени услед притисака на Иран који долазе са Запада.
Докле је Иран стигао са развојем нуклеарног програма?
Ирански нуклеарни програм и даље је обавијен велом тајне. Западни обавештајци верују да је након америчког повлачења из нуклеарног споразума 2018. Иран убрзао развој сопственог нуклеарног оружја – што Техеран демантује.
Избијање рата у Гази пре годину дана и заоштравање сукоба између Ирана и Израела упалило је лампице у западним престоницама, у којима се све чешће говори о томе да би Техеран у скоријој будућности могао да развије нуклеарну бомбу.
Према писању „Вашингтон поста“ из јуна 2024, инспектори из Међународне агенције за нуклеарну енергију тврде да Иран започео проширење својих капацитета за обогаћивање уранијума, што би тамошњим властима омогућило да, ако се за то одлуче, за кратко време произведу нуклеарну бомбу. У центру пажње се нашла нуклеарна установа Фодро, у околини града Кома, у којој је обогаћивање уранијума обустављено у складу са споразумом из 2015, али је настављено три године касније – након Трамповог повлачења.
Према наводима америчких обавештајних званичника, Иран већ поседује залихе од око 136 килограма високо обогаћеног уранијума, који би могао да се преради у гориво за нуклеарне бомбе у року од неколико недеља, а можда чак и дана. Према писању „Вашингтон поста“, већи изазов за Техеран би могло да представља постављање нуклеарног оружја на саме ракете.
„Њујорк тајмс“ с друге стране наводи да, иако би Иран могао да произведе довољно обогаћеног уранијума за склапање бомбе у року од седам до десет дана, њима би били потребни месеци да би саставили функционално нуклеарно оружје постављено на балистичку ракету.
Међутим, услед најновије ескалације, у светским медијима је почело да се спекулише да ли је иранску нуклеарни програм заправо напреднији него што западни стручњаци процењују. Пажњу је привукао и блажи земљотрес који се у суботу осетио у северном Ирану, а који су поједини аналитичари повезали са могућом иранском нуклеарном пробом.
За такве тврдње, међутим, још увек нема доказа.
Хоће ли Израел гађати иранске нуклеарне објекте?
Након што су израелски званичници обећали да ће одговорити на ирански ракетни напад на Израел од 1. октобра, спекулисало се да би Израел могао да гађа нуклеарна постројења у Ирану.
Нуклеарна ескалација између Израела и Ирана до те мере је заплашила руководство у Вашингтону да је председник Џозеф Бајден већ сутрадан јасно ставио до знања да САД не подржавају такву израелску одмазду.
Према наводима израелских медија, САД су Израелу наводно понудиле и „компензациони пакет“ – који би укључивао додатно наоружање и дипломатску заштиту – ако се буде уздржао од гађања појединих мета у Ирану.
Међутим, израелски премијер Бенјамин Нетанјаху је у више наврата показао да не хаје превише за упозорења која долазе из Беле куће, тако да се израелски удар на иранске нуклеарне објекте не може искључити и поред јасно изреченог америчког противљења.
Борислав Коркоделовић такође сматра да се напад на нуклеарна постројења не може искључити, додајући да би мета могли да буду електрана у Бушеру и истраживачи центар у Исфахану.
Напади на нуклеарна постројења својих непријатеља нису страни за Израелце, пошто су дефинисани у тзв. Бегиновој доктрини, која је усредсређена на спровођење превентивних напада против других земаља у региону које су покушале да развију нуклеарно и друго оружје за масовно уништење.
Најпознатији пример те доктрине представља операција Опера из 1981. године, када је израелска авијација уништила ирачки нуклеарни реактор Осирак.
Та операција је наишла на оштре међународне критике али је истовремено одиграла кључну улогу у спречавању режима Садама Хусеина да развије нуклеарну технологију.
Израел је сличан напад спровео и против Сирије 2007. године, док Иран оптужује израелске службе да стоје иза серије атентата на иранске научнике које раде на њиховом нуклеарном програму.
Када је реч о израелском нуклеарном програму, он има статус „јавне тајне“, пошто јеврејска држава никада званично није признала да поседује нуклеарно оружје. Међутим, процењује се да Тел Авив њиме располаже још од средине шездесетих година 20. века, као и да поседује између 80 и 90 комада плутонијумског нуклеарног оружја.
