На данашњи дан 1330. године одиграла се битка код Велбужда, између трупа краљевине Србије предвођених краљем Стефаном и његовим сином, младим краљем Душаном са једне, и трупа царевине Бугарске предвођених царем Михајлом III Шишманом са друге стране.
Повод за битку
Повод за битку био је покушај краља Стефана да предупреди спајање бугарске војске са византијском и њихов заједнички напад на Србију, а окончала се погибијом Михајла Шишмана и потпуним поразом бугарских снага, у коме се посебно истакао млади краљ и престолонаследник Душан.
Директне последица битке била су мања територијална проширења Србије и постављање малолетног Стефановог сестрића Јована Стефана на бугарски престо, али су њене дугорочне последице биле далеко значајније.
Распад византијско-бугарског савеза
Њоме је у самом зачетку уништен византијско-бугарски савез уперен против Србије, пошто је византијски цар Андроник III (1328—1341) своју војску коју је требало да споји са бугарском, након вести о њеном поразу, окренуо на другу страну и напао обезглављену Бугарску.
Србија је након битке постала најмоћнија сила на Балканском полуострву и био јој је отворен пут ка освајању целокупне Македоније.
Краљ Стефан Дечански био је увучен у унутрашње византијске сукобе у којима се против Андроника II (1282—1328), кога је подржавао српски краљ, дигао његов унук Андроник III.
Њихов сукоб се дефинитивно окончао 1328. године поразом и збацивањем са престола старог цара, а нови цар је Србију, као савезника свога деде, сматрао непријатељем.
Савез Стефана Дечанског и Михајла Шишмана
Он је 1330. године склопио савез са бугарским царем Михајлом Шишманом, према ком је требало да заједничким снагама нападну Србију у лето те године.
Андроник III, византијски цар је кренуо у први напад, у коме је заузео неколико српских градова у Пелагонији, где је чекао да Бугарска страна крене у напад. Стефан је пустио византинце да освоје ове пограничне градове, желећи прво да се обрачуна са Бугарима.
Бугари су кренули ка Землину са севера и из Трнова, а Стефан је увидео да их може пресести и изненадити долазећи из правца ушћа Топлице у Мораву, након чега се Српска Војска утаборила северно од Велбужда код реке Соволштице.
Српска војска је бројала око 17000 ратника
Након дана примирја, Стефан који је дочекао појачање креће на неспремне бугаре, који нису били дисциплиновани и који су имали низак морал.
Прецизне информације о бројевима не постоје али се по разним предањима претпоставља да је Српска Војска предвођена Стефаном и његовим сином Душаном бројала око 15 000 ратника и 2 000 најамника махом Немаца и каталонских витезова.
Са Бугарске стране коју је предводио Михаило било је око 12 000 бугарских ратника и 3 000 татарских најамника.
У јутро 28. јула 1330 године, Српска Војска свом силином удара на неспремну и гладну бугарску војску.
У бици се посебно истакао млади краљ Душан
У бици се посебно истакао млади краљ Душан који је показао одлично управљање и војно умеће, који је са својим делом војске и најамницима направио велику пометњу и губитке за бугарску страну.
Михаило је покушао да окупи и усмери своју војску али му то није пошло за руком, те се дао у бег. О његовој смрти постоје различите верзије, од тога да му је главу одрубио Душан при завршетку битке до тога да је након четири дана подлегао ранама али је овиме задат велики ударац Бугарској.
Решавање бугарског отпора и ослобађање српских градова од Византинаца
Даље се наводи да је Стефан показао мртво тело бугарским велможама, тако им поручујући да је сваки отпор узалудан, након чега Михаила сахрањује у манастиру св. Ђорђа, те Стефан даље наставља дубље у Бугарску док га није сачекала бугарска властела са Михаиловима братом Белауром, који предају кључеве градова Стефану.
Душан је решио остатак бугарског отпора, те је затим ослободио српске градове од Византинаца, који су чувши да је Михаило убијен, отишли да пљачкају по Бугарској.
Вест о српској победи стигла је и до византијског цара Андроника III, који се одмах одлучио да одустане од даљег војног похода на Србију.
Он је главнину својих снага повукао из Македоније и усмерио ка Бугарској, док је зони дотадашњих операција оставио само неколико мањих гарнизона, које је касније млади краљ Душан истерао.
Срби су овом победом постигли много
Бугарска је била ослабљена и сведена у границе између Дунава и Марице, тако да више није била у стању да офанзивно делује ка Вардарској долини.
То је значило да је Србија себи потпуно обезбедила посед Македоније и несметан правац деловања ка Егејском мору. Са царицом Аном је у Бугарску дошао и српски политички утицај, тако да се Трнову после битке морало водити рачуна о држању Србије и њеним интересима.
Душан је након битке задобио наклоност властеле
Краљевина Србија победом код Велбужда готово и да се није проширила, а изостало је очекивано пљачкање по Бугарској, као и додела нових титула и поседа ратоборној властели.
Краљу Стефану је ситуацију додатно компликовао његов син и наследник Душан, који се истакао током саме битке, због чега је задобио наклоност властеле што му је омогућило да добро припреми терен за своје крунисање.
Да би примирио незадовољство међу властелом, Стефан је послао војне одреде предвођене младим краљем Душаном у Македонију, да поврате неколико градова које је Андроник III у свом краткотрајном походу заузео, и потисну Византинце.
Ово је међутим само привремено смирило тензије у краљевини Србији. Стефан је осећао незадовољство властеле његовом владавином и сумњао да ће Душан стати на њихово чело и покушати да га обори са власти што се и десило, чиме је створен пут за изградњу српског царства на челу са Душаном.