Економски рат Запада са Кином почео је 2019. године и још није завршен. За разлику од Европе која само речима покушава да заштити своју привреду од кинеске конкуренције, Америка предузима конкретне кораке. Уверење појединих стручњака је да ће се трећи светски рат водити управо на економском плану и да је економија та која треба да обезбеди победу.
Овако актуелну економску и економско-политичку ситуацију у свету, у емисији „Енергија Спутњика“, коментарише помоћник директора Сектора за стратешке анализе у Привредној комори Србије, Бојан Станић.
Политички интереси никако не могу бити искључени из економске рачунице, бар када се говори о последње две или три године, из простог разлога што се економија њима прилагођава. Треба имати у виду, опомиње Станић, да је Европа зависна не само од енергената, него и од безбедности коју јој пружа САД кроз НАТО. Европске политичке елите су, наставља Станић, спремне да жртвују економски раст зарад очувања безбедности, која треба да буде основа њихове дугорочне стабилности, а из које ће касније проистећи њихов економски раст.
Американци се боје утицаја конкуренције и уласка конкурента попут Кине на америчко тржиште. У Европи је то другачије, из простог разлога што је она далеко више зависна од сарадње са Кином него што су САД, имајући у виду да је Европа посебно везана за Кину и да је то њено главно тржиште одакле увози робу. Европска привреда је једноставно ушла у период великог изазова за њихову, односно нашу привреду, из немогућности да буду конкурентни на ширем међународном тржишту, јер сада Европа постаје периферија, рекао је Станић.
Европа оптужила Кину да ,,штанца“
Још се чекају резултати истраге коју је Европска комисија покренула на јесен прошле године о ономе шта зову „оверкапасити“, односно о превеликој производњи или, једноставно, „штанцању“. Станић каже да се поставља питање да ли је то „штанцање“ за које оптужују Кину једноставно последица тога што они производе доста аутомобила и других производа, чиме преплављују међународно тржиште.
Да ли се то базира на значајним субвенцијама од стране државе или на самом капацитету тих фирми је нешто у шта ми сада немамо увид, али, наводно, Европска комисија је утврдила да постоји један нетржишни механизам којим се та кинеска привреда и та хиперпродукција подржава и чиме они заиста заузимају тржиште. Из тог разлога они сматрају да се одређене мере апсолутно морају предузети, налик онима које су већ у САД уведене, где је царина 100 одсто.
Кина, сматра Станић, може и да узврати ударац, па се говори и о реципрочним мерама. Помиње се да би на аутомобиле већег габарита увели царину за додатних 25 процената. Питање је, каже он, колико би то утицало на европску привреду, пре свега немачку, италијанску или француску, које доста својих произведених аутомобила пласирају на кинеско тржиште.
Неповерење у међународне институције
Станић каже да постоји криза поверења у међународне институције и у билатералне односе међу земљама и све то директно пада на леђа привреде, а онда индиректно и на становништво.
Не зауставља се актуелна геополитичка криза, већ се у неким сегментима и продубљује и једноставно не можете ићи на то да можете слободније проценити каква ће бити економска кретања у периоду пред нама. О томе говори и последњи извештај Европске централне банке који каже да без обзира што је ситуација и у погледу инфлације и у погледу на ситуацију на тржишту капитала смирује и стабилизује, остају ти покретачи који утичу на то да и даље ти трошкови задуживања буду на вишем нивоу, како не би дошло до повратка инфлације.
Трећи светски економски рат
Слободно тржиште и слободна међународна трговина постоје онда када нема геополитичког напрезања и тензија, тврди Станић, а то се пре свега постиже у условима када постоји једна доминантна сила. Током историје, наставља он, то се остваривало у ери доминације Римљана, Монгола, Британаца, односно њихових империја. До недавно је то била Америка која је данас већ сила на заласку.
Ако се говори о престанку униполарног света и силазној путањи доминације САД на глобалној политичкој сцени, то почиње још 2008. године.
Уверење појединих стручњака је, што је опет и боља варијанта према Станићу, да ће се најављивани трећи светски рат пре свега водити на економском плану и да је управо економија у дугом року та која треба да обезбеди победу у том сукобу. Уколико до тога дође, после неће ни бити разлога да се потеже оружјем. Из те економије и тих профита који се остварују, финансирају се и оружје и технологије, здравствене заштита и, наравно, задовољство сопствених грађана.
У неку руку је добро што ће се овај економски сукоб наставити, пре свега, зато што највероватније неће бити политичког, односно војног сукоба, али опет је и лоше, зато што не одговара земљи као што је Србија. Имајући у виду да се Србија управо базира на што већем приступу међународном тржишту и на што више инвеститора који би долазили овде, она од овога највеће последице може имати. Пре свега би трпела европска привреда, а опет индиректно би то највише погодило и нас, зато што је Европа наш главни спољнотрговински партнер.
Станић сматра да Брисел, односно Европска унија, свесно улази у овај ризик, јер хоће да своју националну безбедност веже за Сједињене Државе. Чињеница јесте да они свесно жртвују економски раст Европе зарад тога, али Србију нико ништа није ни питао, каже он. Србија је окружена земљама ЕУ, то су њени главни спољнотрговински партнери и они већ годинама имају анемичан раст, а истовремено нам замерају сарадњу са Кином по питању економије.
Ако буду та нека заоштравања, неки систем или канал комуникације Србије са Кином мора да останре. Многе западне компаније су из тог разлога и инвестирале у другим земљама, како би им то тржиште, макар индиректно, остало доступно. Уколико би се направио неки политички договор на ширем плану, што је сада, мало вероватно, онда би могло да се деси да се ти односи мало ресетују и врате на ниво на ком су били пре заоштравања ових геополитичких тензија. Нажалост, вероватноћа за то је јако мала и чињеница је да ће Европа у догледно време морати да почне да води једну прилагодљиву економску политику која, наравно, лимитира потенцијал њеног раста и развоја, закључио је Станић.
