Председник Француске Емануел Макрон распустио је парламент и расписао превремене парламентарне изборе који ће бити одржани 30. јуна и 7. јула.
До одлуке је дошло након краха његове партије Препород на недавним изборима за Европски парламент, освојивши дупло мање гласова од Националног уједињења (РН) које предводи својим ликом Марин ле Пен. О коликом политичком потресу се радило, најбоље илуструје податак да је након тога дошло до наглог пада берзанских индекса и вредности евра.
Стопама Санчеза
Одлука Макрона да распусти скупштину је изазвала велику неверицу не само међу различитим политичким опцијама у Француској, од левице до деснице, већ и међу самим обичним грађанима. Сви се питају како Макрон мисли да за само две недеље промени ситуацију – политички пејзаж који све више иде удесно, и преокрене у своју корист.
Када је расписао превремене парламентарне изборе, поједини аналитичари приметили су да је Макрон реаговао исто као и шпански премијер Педро Санчез на веома сличну кризу поверења.
Наиме, он је пре годину дана, након одличних резултата деснице на локалним изборима, такође решио да распише парламентарне изборе. Коцкање му се исплатило, али тек након месеци преговора са регионалним партијама, која су пружиле подршку његовој влади у замену за крупне уступке.
Најконтроверзнија је била амнестија каталонских сепаратиста, предвођених Карлесом Пуђдемоном који је побегао из земље након расписивања референдума о независности 2017. који је проглашен неуставним.
Иако је Санчезу овај савез продужио политички опстанак, његова Социјалистичка партија изгубила је од Народне партије на европским изборима – 34,2 према 30,2 одсто, а гориво снажном расту деснице управо је пружила поменута амнестија.
Санчез није први који се одлучио на овако радикалан политички потез, а суочен са растућом претњом ривала, па су многи медији 2023. године, преносећи вест о ванредним изборима у Шпанији, поменули бившег премијера Португалије Антонија Кошту из Социјалистичке партије који је одржао ванредне изборе у јануару 2022. јер су и љевица и десница одбиле да изгласају буџет.
На први поглед коцкање му се и те како исплатило јер је његова партија, на велико изненађење аналитичара, повећала број мандата са 108 на 120, на штету других љевичара из коалиције који су постали “вишак”.
Кошта је у тријумфалном говору тврдио како је народ показао “црвени картон” политичкој кризи и изабрао стабилност, извјесност и сигурност.
Ипак, Коштина срећа није дуго трајала, а народ није добио ништа од три поменута термина, већ серију корупционашких скандала, оставке 11 чланова владе, 40 полицијских претреса канцеларија званичника и коначно оставку премијера крајем 2023. године те нове изборе у марту ове године на којима је Социјалдемократска партија преузела власт.
Кохабитација
Иако су сличности између ситуација у Португалији, Шпанији и Француској очигледне, где лидери под притиском деснице, или са обје стране у случају Коште, расписују изборе плашећи се да ће касније њихови ривали још више ојачати, Макронов случај се ипак разликује.
Пре свега, он је председник, а не премијер и мандат му истиче тек 2027. године, што значи да би у случају пораза био принуђен на кохабитацију са странком Марин ле Пен па би, у најгорем случају за њега, премијер умјесто Габријела Атала био Жордан Бардела.
Пошто француска Пета република традиционално предност даје положају председника, иако је формално сврстана у ред парламентарних режима, за то место се надмећу лидери партија, па би Макрону у теорији главни ривал била Ле Пенова.
У случају кохабитације Макрон би у великој мјери задржао контролу над спољном политиком и националном безбедношћу. Али његово одбијање да потпише одлуке владе нова већина би могла да заобиђе 49. чланом устава. По њему, премијер може да прогура предлог закона без гласања у парламенту тако што се уместо тога гласа за поверење влади у року од 24 сата. Ако влада “преживи”, закон се аутоматски усваја.
Управо ту процедуру су министри из Макронове партије често користили јер немају апсолутну већину у парламенту и зависе од “ад хок” договора са десничарским Републиканцима. То, у суштини, значи да би Национално уједињење Ле Пенове, у случају да обезбиједи већину, могло озбиљно да утиче на унутрашњу политику.
То што технички председник бира премијера без обзира на то колико места опозиција има у парламенту не значи да би Макрон блокирао у недоглед кандидата РН-а јер премијери и владе морају добити подршку парламента, тако да ни он сам не би могао да изгура своју вољу.
Била су три примера кохабитације током Пете републике. Први од 1986. до 1988, када су социјалисти предсједника Франсоа Митерана изгубили изборе од десног центра са Жаком Шираком на челу који је постао премијер. Од 1993. до 1995. је Митеранова партија поново изгубила од деснице, а он је именовао Едуара Баладура за премијера.
Трећа кохабитација десила се од 1997. до 2002. када се Ширак, тада предсједник, коцкао са ванредним изборима и изгубио вративши на власт социјалистичку владу са Лионелом Жоспеном на челу.
Трендови и процене
Ако сама обезбеди већину, влада Националног уједињења би теоретски била у стању да спроведе свој програм, који укључује строга ограничења имиграције, враћање контроле над енергетском политиком из руку Брисела и успостављање “националне преференце” која би фаворизовала француске држављане у односу на недржављане за добијање посла у јавном сектору и социјалних станова.
Међутим, ако буду само највећа странка, односно не обезбиједе стабилну већину, њен премијер био би рањив на гласање о неповјерењу. Управо то је аргумент у Макронову корист. Он се, у ствари, коцка са свиме што има – “ол ин”, попут Санчеза и Коште.
Ако би Макронова партија опет изгубила, француски предсједник би до 2027. године могао да кроз притисак на евентуалну владу РН-а покаже како су десничари “неспособни” и повећа себи шансе да побиједи Ле Пенову.
Макронови највећи политички противници, Ле Пенова и Бардела, уздају се у све веће незадовољство грађана због растућих трошкова живота и имиграционе кризе, док на спољном плану страх од нуклеарног рата са Русијом може да утиче на одређени број бирача да окрену леђа Макрону.
Неповољне анкете, десница у успону која пуца од самопоуздања и шокантна објава предсједника сију страх чак и међу његовим партијским саборцима.
Млади Бардела
Према мишљењу појединих аналитичара, слична ситуација понавља се од избора до избора посљедњих 20 година, те је Французима досадило да гласају само зато што треба да се спријечи да екстремна десница дође на власт.
Указују и да су ове суверенистичке снаге у једном историјском успону, да се ради о тренду, не о случајности, те да десница заиста има могућност да дође на власт.
Оне би могле да добију и премијерско мјесто, које би у случају да се потврде резултати избора за ЕП припало предсједнику најснажније партије са те снажне односно тврде деснице, млађахном Жордану Барделу, штићенику Марин ле Пен.
У питању је млади лидер ком је тек 28 година, али успијева да привуче све оно што Французи носе као осјећај незадовољства и бијеса према влади, Макрону и самој његовој личности. Бардела је убијеђен да ће Француска након ових избора ући у “постмакроново” доба.
Он је на мјесто предсједника странке дошао 2022. Активно користи “Тик ток”, гдје има више од милион пратилаца. У неколико наврата је водио кампању за ограничавање слободног кретања миграната вршењем контроле на националним границама и укидањем климатских правила ЕУ.
Ова странка више не жели да напусти ЕУ и еврозону, већ има за циљ да их ослаби изнутра. У једној од ТВ дебата Бардела је истакао: “Нисам против Европе, већ против начина на који Европа функционише”.
Анкете
Према посљедњим анкетама, 57 одсто француских бирача жељело би да Макрон поднесе оставку ако његов табор буде поражен на парламентарним изборима 30. јуна и 7. јула. Чак 66 одсто испитаника млађих од 35 година жели да предсједник Француске поднесе оставку у случају пораза. Број расте за више од 10 процената за оне од 18 до 24 године старости (78 одсто).
Анкете показују и да Французи виде свог предсједника као надмену и ауторитарну особу и као магнет за масовно присутно осјећање антиелитизма.
