Ђурђевданско јутро 1942. године било је погубно за сарајевске Србе који су били заточени у логорима и затворима у том граду.
„Тог 6. маја, на Ђурђевдан, отварају се врата ћелије у затвору Беледија и усташа још са врата каже: „Ајте Срби, Ђурђевдански уранак“, говорио је Жарко Видовић.
Видовић, преживели сведок који је са још 3.000 Срба био заточен у сарајевским казаматима.
Возови смрти
Срби су покупљени из затвора и доведени до Вијећнице, градске куће у Сарајеву где су их чекали возови смрти који ће их одвести у Јасеновац.
„На вагонима је писало: 7 коња или 40 војника, а нас су смештали по 200 људи у један вагон, тако да у њима није било места ни за стајање, а камоли за седење.
Није било ни довољно ваздуха, а о води и храни и да не говоримо“, сведочи Жарко Видовић.
На том путу Србе су осим страха и неизвесности пратила и питања: Куда нас воде и где ћемо завршити?
Како је настала песма?
У тим возовима смрти који су ишли за Јасеновац, у једном тренутку родила се песма „Ђурђевдан“.
Најпре се заорила из грла једног младића, члана Културно-уметничког друштва „Слога“ из Сарајева.
А онда се та песма ланчано почела ширити од уста до уста, од вагона до вагона.
Усташки одговор на ту песму врло брзо је стигао. Сви прозори на вагонима су затворени.
Тако су заточеници остали без ваздуха, па су многи Срби умрли од гушења и пре него што су стигли до Славонског Брода.
Песма туге и боли
Песма „Ђурђевдан“ је пре три деценије обрадио Горан Бреговић.
То је песма туге и бола, настала у људској немоћи и очају, али сведок поноса и пркоса сарајевских Срба који су возовима смрти на Ђурђевдан 1942. године транспортовани за Јасеновац.
Тек сваки десети Србин се вратио, од њих 3.000 колико их је одведено тог 6. маја из Сарајева за Јасеновац.
