Манастир и црква Светог Арханђела се налазила у Горњем Неродимљу, западно од Урошевца, подигнута је у XIV веку, као манастирска црква. Неродимље је било место доношења важних државних и црквених одлука.
У близини је био и бели бор који је, према предању, својом руком засадио цар Душан. Нажалост, после окончања НАТО агресије на СРЈ 1999. године, црква је опљачкана, минирана и дигнута у ваздух, а бели бор је посечен и запаљен.
Срби су с ових простора протерани, а албански екстремисти одлучили су да затру сваки траг постојања Срба у Неродимљу, па су и гробови потпуно уништени.
Српско Неродимље
Само пет километара западно од Урошевца, на обронцима Шар планине, на највишој коти у кањону Неродимке, све доскора налазили су се остаци српског средњовековног градаНеродимља – некадашњег седишта истоимене жупе и престонице Немањића. Наиме, већ у раном средњем веку на том месту постојала су насеља Горње и Доње Неродимље.
На брду које их раздваја у другој половини XIII века саграђен је велики и добро утврђен град, а нешто касније и дворац, у коме је дуго времена столовао краљ Милутин, који је ту, у Неродимљу, 1321. године и умро.
У историјским изворима овај, за Србе изузетно значајан средњовековни град, помиње се и као Породим или Породимље. У њему је једно време боравио краљ Стефан Дечански. Историчари такође бележе да је у двору у Неродимљу 1371. године окончао живот и цар Урош,последњи велики Немањић, који се на челу српске државе налазио од 1355. године.
Током XIV века на просторима Неродимља, тадашње престонице Немањића, подигнуто је неколико цркава и манастира. Тако су у Горњем Неродимљу саграђени манастир и цркваСветих Арханђела, нешто касније (али, такође у XIV веку) манастир посвећен Светом Урошу, а у Доњем Неродимљу црква Светог Стефана (XIV век) и цркве Светог Николе иСвете Богородице (XV век).
Манастирска црква
Манастирска црква је подигнута као једнобродна грађевина са нартексом, на коме су касније пробијена два већа прозора, олтарском апсидом и куполом над наосом. Обнову је доживела 1700. године и из тог доба потиче живопис у њеној унутрашњости, испод кога се местимично назире првобитни слој фрескосликарства, из XIV-XV века, које још увек није истражено, а у цркви је било смештено неколико старих икона, из XVII и XVIII века.
Дворац Стефана Дечанског у коме је настала Дечанска Хрисовуља, нешто даље Горњи и Доњи Петрич са дворовима Цара Душана и сина му Уроша налазили су се овде. Тела Краља Милутна и цара Уроша пре него су пренета у манастире Бањска и Јазак ту су била похрањена.
„Овде се саборовало, било је много лепо. Није овде само једна црква, има још цркава доле и горе, има дворац цара Душана. Даће Бог да се прво обнове ови споменици. Погледајте, катастрофа, да се обнове цркве, па да се људи врате“, каже Милан Јањић.
Повратак након 25 година
Расељени Срби из Неродимља уз помоћ урошевачког пароха Трајка Влајковића, четврт века од прогонства, априла 2024. године организовали су чишћење црквене порте и гробља, како би се први пут након рата на Косовоу и Метохији окупили на дан сеоске славе Аранђеловдан 26. јула.
Црква, црквена порта, гробље, „Бор Цара Душана“ и звонара су затечени у разореном стању и зарасли у коров.
„Ово је брука и срамота, ово ни варвари не раде, па нема пет споменика да су преживели и да су цели“, каже Милан Јањић, расељени из Урошевца.
Трајко Влајковић парох је већ девет година у Урошевцу.
„Ја сам овде свештеник девет година и ово је први пут да сам могао да дођем до ових степеница да сазнам где је бор цара Душана, да дођем до звонаре, а ако Бог да ја се надам да ћемо врло брзо доћи и до саме цркве. Оно што је данас у плану јесте, ако Бог да, да очистимо гробље да се може доћи до сваког споменика и запалити свећа. Дакле, ови наши преци су чекали на то четврт века да неко од наших дође и запали свеће“, каже Влајковић.
„Човек без колевке је ништа“
Марко Тодоровић из Горњег Кусца поручио је својим вршњацима да не да одлазе, да остану на својим огњиштима.
„Треба да се боримо да останемо на својим огњиштима и да се боримо за нашу будућност, јер ако одемо одавде – шта смо ми? Ми нисмо људи више, као човек без своје колевке шта је? Није ништа“, истиче Марко.
