Bio je jedan od najpopularnijih jugoslovenskih glumaca svih vremena. Svojim ulogama i humorom kakav se retko sreće nasmijavao je i nasmijava generacije. Sudbina je htela da se rodi baš na Dan šale, 1. april. Dovoljno je reći – Miodrag Petrović Čkalja.
Igrao je u više od 50 filmova, a njegove najpopularnije uloge su u TV serijama “Kamiondžije”, “Vruć vjetar”, kao i na filmu “Avanture Borivoja Šurdilovića”, “Ljubav i moda”, “Višnja na Tašmajdanu”,”Bog je umro uzalud”, “Orlovi rano lete”…
Miodrag Petrović rođen je na Dan šale, 1. aprila 1924. godine u Kruševcu. Glumom je počeo da se bavi u rodnom gradu, u dramskoj sekciji gimnazije. Nakon Drugog svetskog rata, gde se nalazio u Kulturno-prosvjetnoj ekipi 47. divizije NOV, upisao je studij veterine u Beogradu. Već 1946. postao je član Dramskog studija Radio Beograda, a radio je u emisiji “Veselo veče”. Od 1951. do 1977. godine bio je član Humorističkog pozorišta u Beogradu.
Nadimak iz detinjstva
Još kao dete dobio je nadimak po kojem ga je publika prepoznavala. Dok je sa drugovima pecao, jednom prilikom zatražio je da mu dodaju štap, koji im je bio važan deo pecaroške opreme. Malom Miodragu je umjesto “čaklja” izletjelo “čkalja”. Doduše, nadimak mu je i pristajao, jer je bio mršav poput grane.
Nije uvek bio srećan
Posebno će ostati upamćen po ulozi Živadina Jarića u serijalu “Kamiondžije” u kojem je glumio zajedno sa Pavlom Vuisićem.
Interesantno je da je prijateljstvo Čkalje i Paje bilo sušta suprotnost likovima iz ove serije.
Čkaljin uvek smešan izraz lica nije mu baš svaki put donosio sreću. Kada mu je majka umrla, na sahrani je slomljen od tuge zaplakao. Verovatno je u tom času napravio neki izraz lica, koji je ostalim ožalošćenima bio smešan, pa su svi na sahrani počeli da se smiju.
U jednom od posljednjih intervjua, koji je dao 2000. godine, Čkalja je govorio i o tome zašto se dugo nije pojavljivao u javnosti.
– Ljudi svašta pričaju, ali nikada ono što treba. Gotovo tri i po godine proveo sam u bolnici, slomio sam kuk. Pao sam usred sobe. Ležao sam u Urgentnom centru i dugo čekao na protezu. Konačno je stigla, stavili su je i godinu dana sam pokušavao da bez štaka stanem na noge, ali nisam uspevao. Ispostavilo se da su mi ugradili pogrešnu protezu. Onda sam se setio svog drugara iz mladosti, profesora Branka Radulovića, genija za hirurgiju. On me je ponovo postavio na noge.
Na pitanje s kim se sada druži, odgovara da je to uglavnom sa komšilukom i s ljudima s kojima je studirao na Veterinarskom fakultetu, gdje, zbog nemaštine, nije diplomirao.
– Nekada, kada sam došao iz Kruševca, družio sam se sa puno školskih drugova koji su otuda došli u Beograd. Uglavnom su to bili ljudi iz policije ili na rukovodećim funkcijama u preduzećima. Otkad su saznali da nisam na strani vlasti, zaboravili su moj broj telefona – govorio je.
A kad je riječ o druženju s kolegama glumcima, kazao je da nema s kim.
– Sve je to pomrlo. Moj kum Guta Dobričanin je umro, cela plejada onih iz nekog mog sveta. Eto, poslednji iz tog kruga bio je Nikola Milić – rekao je tada.
Čarobnjak humora
Najveća mu je nagrada, dodaje, kad ga ljudi na ulici pozdrave uz širok osmijeh na licu.
– Bilo mi je jako teško kada su došle izbeglice iz Srpske Krajine. To su bili ubijeni ljudi. Ali, kada god su na ulici prolazili pored mene, onako očajni, uvek su zastali, pa se brzo vratili. Rascepe usta k’o “čarapin početak”:
– Čkalja, to ste vi?
– Pa ja sam, odgovaram.
– Gospode Bože, nikada u životu nismo sanjali da ćemo vas da vidimo. Sad nam nije žao što smo izgubili kuću.
– E, pa ne možete da imate kuću i da vidite Čkalju – pokušavao sam da ih oraspoložim. – Taj osmeh je nešto najlepše. Prilaze mi i ovi mladi, pa uzimaju autogram, jer, kako kažu, neće im roditelji verovati da su me upoznali. To je za mene najveće priznanje.
Zvali su ga “čarobnjakom humora” što je potvrđeno brojnim nagradama. Dobio je “Nušićevu nagradu za životno djelo”, “Sterijinu nagradu”, “Zlatnog ćurana” – “RTS-ovu nagradu za životno delo”, “Sedmojulsku nagradu”.
Poslednji nastup imao je tokom izbora 2000. godine. Preminuo je 20. oktobar 2003. godine u Beogradu. Po slavnom glumcu nazvana je ulica na beogradskoj Zvezdari, a ispred njegove rodne kuće u Kruševcu je postavljen spomenik u znak sećanja i zahvalnosti za sve one uloge koje nam je poklonio.
