Десанка Максимовић рођена је 16. маја 1898. године у селу Рабровици као најстарије од осморо деце мајке Драгиње, пореклом из познате свештеничке породице Петровић и Михаила Максимовића, учитеља. Али Десанкине успомене на детињство, толико присутне у њеној поезији, односе се управо на Бранковину у коју је отац премештен након њеног рођења, и где је завршила прва три разреда основне школе.
Очева промена службе одвела је породицу у Ваљево 1908. године где ће будућа песникиња завршити и основну школу и гимназију. Књижевност јој је предавао Сима Пандуровић, који је приметио њен таленат и подржао афирмацију, али су гимназијски дани убрзо прекинути Првим светским ратом.
Биографија
У међувремену су настала нека од највећих њених дела
У међувремену појавиле су се збирке песама и приповедака: „Врт детињства“, „Зелени витез“, „Лудило срца“, „Срце лутке спаваљке“, „Како они живе“, „Нове песме“, „Распеване приче“… Страдање српског народа опевала је у чувеним родољубивим песмама „Србија се буди“ и „Спомен на устанак“ и најснажнијој својој песми те врсте, надахнутој крагујевачком октобарском трагедијом „Крвавој бајци“.
У послератном периоду издвајају се књиге: „Песник и завичај“, „Мирис земље“, „Говори тихо“, „Тражим помиловање“, „Немам више времена“, „Писма из Норвешке“, „Летопис Перунових потомака“, „Озон завичаја“, „Слово љубави“… Песничким врхунцем Десанке Максимовић сматра се збирка поезије „Тражим помиловање“ где у лирској распарави са Душановим закоником песникиња заступа све категорије људи, између многих и своје бранковачке земљаке.
Њене песме су њена душа и њено биће
Кроз своје песме, Десанка је исказивала снажну љубав према свом завичају, отаџбини, своме народу,природи која је окружује и богатој историји и традицији. Њена поезија је и љубавна и родољубива, и полетна, и младалачка, и озбиљна и осећајна. Може се рећи да је српски језик најлепше пропевао у песмама Десанке Максимовић.
Њена песма је увек била сигурна стреха и заклон свакоме ко је обележен осећајношћу, ускраћен за нешто, угрожен. Ретко је који песник у нас као Десанка Максимовић још за живота стекао име и углед и задобио толику наклоност, поштовање и приврженост бројних читалаца.
Наша дивна песникиња нема другу биографију сем књижевну, ни другог порода сем песама. Онај ко је читао њене песме упознао је не само њену душу и њено биће, већ и душу народа из којег је потекла.
Многе њене песме су позив људима да буду добри, племенити, поносити, постојани, да поштују људе другачијих начела и уверења, боја и вера, позивала их да прославе и туђег свеца, да уважавају неистомишљенике, да буду строги према својима као што су и према туђим манама. Од свих вредности у животу она је посебно истицала слободу, оданост, храброст, доброту и некористољубље.
Љубав је главни мотив њених дела, водич у свет, учитељ духа. Бог о коме и коме пева Десанка Максимовић, присутан је свуда и нигде га нема; он је милосрдан и равнодушан; присан и неухватљив; исповедник и странац. Он није сабран у једну жижу, већ је расут у хиљаду могућности, а песникиња нам саопштава да свака од њих може бити, или јесте права. Све те супротности се усклађују у љубави.
Њена заоставштина не умире
