Спомен-парк Јајинци, где су нацисти убили најмање 70 хиљада мушкараца, жена и деце, поново је место где се дивља колима. Спомен-подручје које чува сећање на Сремски фронт, где су страдале хиљаде оних који су животе жртвовали за слободу, претворено је у санкалиште. То нису изоловани случајеви.
Трагови аутомобилских гума још се могу видети у спомен-парку у Јајинцима. Пре две недеље је, по ко зна који пут, био полигон за бахате возаче.
“Ми оваквим понашањем шаљемо једну поруку, пре свега поруку нама самима, да смо недостојни тих предака који су овде и побијени и закопани, али и да се не старамо о нашим стратиштима и да нам је култура сећања на заиста ниском нивоу“, каже Бојан Арбутина из Музеја жртава геноцида.
Истиче да је Музеј већ покренуо низ активности, како би се та меморијал сачувао.
“Попут физичко-техничког обезбеђења, где ће бити постављене рампе како возилла више не би могла на овај меморијални простор. Затим, биће инсталиране камере. Биће унајмљено и обезбеђење које ће се старати о њему 24 часа“, истиче Арбутина.
Иако је на том месту током Другог светског рата стрељано 80.000 Срба, Јевреја и Рома, појединце то не спречава да на травњаку праве роштиљ, славе дечји рођендан, па и да се сунчају.
“Та реч ‘парк‘ вероватно наше суграђане асоцира да је то парковски простор, да они ту могу да се понашају као у регуларним парковима и једна од иницијатива Музеја жртава геноцида биће да се преименује у Спомен-подручије Јајинци, како бисмо и на тај начин можда допрли до свести суграђана“, каже Арбутина.
Није реткост да се споменици скрнаве и на Калемедану, чак неколико пута месечно, најчешће графитима. Последњи пут у новембру прошле године.
“Имајући у виду да сви ови споменици датирју из времена различитог историјског доба, то су јако осетљиви материјали и сви радови морају да се обављају јако стручно и прецизно. Што се тиче графита, морају да се употребљавају и неинвазивна средства како не би дошло до додатног оштећења“, објашњава Абела Луковац из Београдске тврђаве.
На Калемдану би ускоро требало да почне да ради 67 камера. То ће допринети бољој заштити споменика, али и целог културно-историјског комплекса.
У Секретаријату за културу кажу да је за уништавање, прљање, скрнављење споменика прописана казна од 15.000 динара.
У Музеју жртава геноцида за РТС кажу да никада нико није кажњен за скрнављење, а у МУП-у да за последњи случај вожње по спомен-парку Јајинци нису добили пријаву.
Сведочења о зверским злочинима нациста
Стрелиште у Јајинцима немачка окупациона команда је претворила у место за масовну ликвидацију затвореника из логора Бањица, Топовске шупе, Сајмиште и београдских затвора.
Стрељања у Јајинцима трајала су од јула 1941. до новембра 1943. године. Заједничке гробнице копали су логораши који су затим и сами убијани.
На закопавању лешева радили су гробари од којих су неки после рата посведочили о методама злочина и броју жртава. Око стрелишта била је подигнута висока ограда од асура, да би се сакрио злочин.
У кругу стрелишта постојале су две бараке, после рата порушене, као и кула-стражара. Од аутентичних објеката сачуван је део стазе којом су довођени осуђеници.
У Јајинцима су убијани, из геноцидних побуда, Јевреји и Роми, те револуционари и родољуби, припадници свих југословенских народа.
Желећи да уклони трагове злочина, Гестапо је од 8. новембра 1943. до 2. априла 1944. вршио ексхумацију и спаљивање лешева. Стрелиште у Јајинцима, током рата претворено у стратиште невиног становништва, после рата је уређено као спомен-парк.
Споменик на улазу у стрелиште, рад вајара Стевана Боднарова и архитекте Леона Кабиља, постављен је 7. јула 1951. године.
Како бисмо били достојни генерација и предака који су животе оставили за отаџбину, морамо бити бољи ми. Морамо постати боља верзија себе, не бисмо ли неговали сећање и поштовали њихову жртву. Најмање што можемо учинити, баш најмање, јесте поштовати места која подсећају на богату и болну, али и поносну прошлост српског народа.
