У брдима златиборског села Гостиља понеко старији још се сећа Жарка Вуксановића. Земљорадника у миру, јунака у рату овенчаног Карађорђевом звездом и руским орденом. А кад су ратна страдања прохујала, поново земљоделца жуљевитих руку, које су умеле и по кларинету да пребирају.
Жаркова животна прича отпочела је у Гостиљу где је рођен 1889. у породици земљорадника Јоксима и Виде Вуксановић. Тада се у овим планинама у свему оскудевало, мукотрпно обрађивана посна земља слабо је узвраћала. Родитељи Жаркови нису били у могућности да га школују, па се жељан знања некако сам описменио. О овом Гостиљцу, уз друге значајне личности, пише 90-годишњи златиборски писац Милисав Р. Ђенић у својој недавно објављеној књизи „Биографски лексикон Златибора” која садржи 448 животописа.
Кад је Жарко стасао за војску, над Србијом жељном ослобађања својих поробљених крајева надвили су се ратни сукоби. Он је војни рок служио у трећој чети другог батаљона Четвртог пешадијског пука и у саставу те јединице прошао је све ратове од 1912. до 1918. године, стекавши чин резервног пешадијског поднаредника.
За тих дугих шест година ниједна борба није била лака, у свакој су били пресудни ратна срећа, мудра глава и храбро срце, с тим што се у биткама Великог рата највише страдало. Жарко Вуксановић је био спретан и одважан, историја га је по испољеној храбрости упамтила.Сребрни орден Карађорђеве звезде с мачевима и руски орден „Крст Светог Ђорђа” он је добио за храброст исказану на Солунском фронту, у времену од 17. августа до 14. новембра 1916. године. У повељи се наводи:
„Поднаредник Жарко Вуксановић из Гостиља, десетар треће чете другог батаљона Четвртог пешадијског пука у борбама 17. и 18. августа на положајима северно од коте 1850 на левој обали реке Брод, приликом одбијања бесних бугарских јуриша са својом десетином у неколико махова бомбама је одбио напад, наносио непријатељу осетне губитке и одржао положај.
У борби на Кајмакчалану 14. септембра 1916. приликом непријатељског ноћног напада, када се батаљон нашао у окружењу и морао да се бори прса у прса, Жарко се истицао јунаштвом. У најкритичнијим моментима храбрио је своје војнике и био рањен док је бомбама сламао обруч и отварао пролаз.
У борби на Ивенској коси 10. новембра 1916. приликом извођења ноћног препада на непријатељске положаје и пробоја у њихову позадину Жарко је показао изузетну одважност и храброст, запленивши том приликом један бугарски митраљез. Потом у борби при заузимању села Ивена 14. новембра храбро је јурио кроз кишу куршума и бомбама засипао бугарске ровове, све док по други пут није био рањен. Поред личне храбрости показао је и умешност да у свакој прилици води своју десетину.”
Пратила је тог јунака срећа, живу главу изнео је из рата. Кад је мир наступио вратио се Жарко кући у Гостиље и прихватио обраде земље.
„Осим рада на поседу свирао је кларинет. Са своја два друга одлазио на свадбе и друге сеоске светковине да људе увесељава и понешто заради. Оженио се Милевом Ушендић из Љубиша са којом је добио потомке: синове Боривоја, Драгутина и Драгољуба и кћери Милојку, Борку, Наду, Виду и Миленку. Жарко Вуксановић је умро 1968. у Гостиљу, где у ово време једна улица носи његово име”, пише у „Биографском лексикону Златибора.”
