Насиље је постало језик данашњице. У недостатку љубави, мржњом се обраћамо једни другима. Саосјећајност смо презрели због егоизма. Прекршили смо Божију заповјест да љубимо ближњег свога. Човјек човјеку је постао тиранин и диктатор. Хранимо се презиром, страхом слабих, немоћних, исмијаваних. Лични комплекс аутопројектујемо на друге. Отуђени човјек је постао монструм, без емоције и као такав малтретира друге. Вршњачко насиље је огледало претужне садашњости будућих људи лишених љубави. Интернет је осавременио насиље и учинио га доступним свима. Уништена будућности нових генерација, дегенерисаних моралних и људских начела. Друштвене мреже су омасовиле и брендирале омаловжававање, исмијавање као најнижи вид квази хумора.
„А који саблазни једнога од ових малих који вјерују у мене, боље би му било да се објеси камен воденички о врат његов, и да потоне у дубину морску.“ Јеванђеље по Матеју 18. 6.
Подсмјех јачег над слабим је постало лице нашег времена. Интернет садржај врви од малодушности, презира према ближњем. Тренд, шер и лајк су постали вредни од живота. Свијет дјеце се врти око интернет изопачене стварности, који је као џунгла и који монстурозно прождире оне најслабије међу нама. Десетине самоубистава најмлађих су посљедица лајка, лајк је постао вредни од живота. Родитељи без љубави су створили интернет насилнике који врше тортури над слабим од себе и тако своје комплексе изазване декадентним друштвом лијече. Изопачено друштво је почело хиперпродукцију изопачених људи, посебно дјеце.
Уништена породица је претеча вршњачког насиља. Насиље производи насиље. Породично насиље производи вршњачко насиље. Дјеца гледају понашање својих родитеља и копирају иста злодјела према својим вршњацима. Гледаност ријалити програма није узрок него посљедица моралног пада садашње породице. Насиље се пропагира и кроз филмове, музику, популарну културу. Језик насиља као да смо стандаризовали и скоро нормализовали што је јасан показатељ стања наших душа и малодушности времена у којем живимо. Живимо сада реалност мањак љубави, разумјевања и вјере. Прича се о слободама, љубави, правди и праведности, а свега има све мање. Флоскуле без значаја и недјеловање обузимају нас као људе. Повремено згражавање над посљедицама насиља обично буде посљедица фаталних чинова, али недјеловање систематско и даље остаје као вид саучесништа читавог друштва.
Свијет без Бога, љубави и милости је пресуров. Друштво без морала није само непоштено него је и деструктивно, Кад нема Бога у нама и љубави према ближњима све нам је дозвољено. У породицама и на мрежама се мора говорити језиком љубави, језиком саосјећања, језиком бриге за слабије. Дјецу треба учити витештву, а то је брига за слабије, брига за ближње и емпатија. Савремена цивилизација мора да одговори на изазове садашњости систематски, а Господ нам је дао рецепт како се супроставити пошастима садашњости:
“Љуби ближњега својега као самога себе” (Мт. 22, 39)