Српска историја памти бројне храбре војнике, а међу њима се истиче Момчило Гаврић, који је ушао у историју као најмлађи војник Првог светског рата. Рођен 1906. године у селу Трбушница код Лознице, његов живот обележен је трагичним догађајима, великим борбама и неизмерном храброшћу.
У августу 1914. године, аустроугарска 42. дивизија, позната као „вражија“, извршила је барбарски напад на породични дом Гаврићевих. Вешањем су убили Момчилове родитеље, бабу, три сестре и четворо браће, док је њихова кућа горела. Живот једног малишана се спаса случајно – Момчила је његов отац послао код ујака на запрегу.
Оставши без породице и дома, осмогодишњи Момчило је кренуо у потрагу за српском војском. Случај је одвео младог Гаврића до 6. артиљеријског пука Дринске дивизије, којим је командовао мајор Стеван Туцовић. Наређењем команданта, Момчило је три пута опалио из топа ка аустроугарским снагама, осветивши своју породицу.
Чувена по злу 42. аустроугарска дивизија, постала почасно позната као „вражија“, починила је зверства у Србији, што је народ изразио казивањем: „Није страшан Шваба него онај што прича нашки.“ Већина официра ове дивизије приступила је служби у новооснованој Независној Држави Хрватској.
После Церске битке, Момчило Гаврић је унапређен у чин каплара и учествовао је у тешким борбама, укључујући и кроз Албанију. Након повлачења, борбе на Кајмакчалану и у борбама под командом војводе Живојина Мишића, Момчило је израстао у јунаштву и постао чувен.
После рата, Гаврић је отпутовао у Енглеску на школовање, где је стекао различите вештине и образовање. Повративши се, он је наставио са радом, али историјске неправде нису га обишле. Хапшења, притисци и сукоби са властима били су деловање и после Другог светског рата.
Два пута хапшен током Другог светског рата, судбина Гаврића је била снажно обележена. У логору на Бањици провео је два и по месеца. Након рата, Озна га је опет хапсила 1947. године, када је одбио да даје помоћ за „братски албански народ“, истичући да је осетио ту „братску“ понуду 1915. године, када су га убијали. За ову изјаву осуђен је на 18 месеци затвора, а казну је издржао до краја.
Ове невероватне приповести о хапшењима и казнама натерале су Гаврића да се запита за какву државу се борио. Зашто је човек који је ризиковао свој живот за слободу и боравио на фронтовима био подложан таквим неправдама и забораву?
Судбина Момчила Гаврића служи као напомена да је важно не само сећати се хероја у моментима славе, већ и уважавати их током целог њиховог живота, истичући бољу будућност коју су те ветеранске генерације сами обликовале.
Грци су му подигли плочу на Крфу као знак признања за његову храброст, док су га француски председник Митеран и генерал Лепардје одликовали. На жалост, његова судбина није била заштићена од политичких турбулентности.
Момчило Гаврић је преминуо 1993. године, али његова историја живи кроз улицу названу по њему у насељу Степа Степановић. Његова јуначка поступци останак су уписани у српску историју као светло и храброст у тамном периоду ратова и патњи.