До 2024. године привреда Србија отварала је око 40.000 нових радних места годишње, али од тад та бројка значајно опада – данас се у години запосли свега око 8.000 радника. Овај податак може се тумачити на више начина и не мора нужно да буде негативан.
Пад запошљавања – сигнал за промену модела
Бојан Урдаревић, професор радног права на Правном факултету Универзитета у Крагујевцу, у својој анализи стања радних права у 2025. у Србији истиче да привреда можда више не може да осигура такав раст запошљавања због исцрпљивања потенцијала за отварање нових радних места.
– Друго, можда је сада потребно инвестирање у високо плаћене послове који захтевају висококвалификовану радну снагу, јер начин ослањања на инвестиције које воде ка јефтиној радној снази досегле су свој лимит. Трећи аспект приче је што нема радника, нити их је могуће наћи, нарочито у појединим секторима – напомиње проф. Урдаревић.
– Друго, можда је сада потребно инвестирање у високо плаћене послове који захтевају висококвалификовану радну снагу, јер начин ослањања на инвестиције које воде ка јефтиној радној снази досегле су свој лимит. Трећи аспект приче је што нема радника, нити их је могуће наћи, нарочито у појединим секторима – напомиње проф. Урдаревић.
Дефицитарна занимања и генерацијски јаз
У Србији је све очигледније да недостају радници у занатским занимањима, као што су водоинсталатери, пекари, али и софтверски инжењери. Ове области су добро плаћене, али постоји проблем што нове генерације нису заинтересоване за физички и мануелни рад – наводи професор и додаје да овај проблем не треба занемарити, јер је реч о дугорочном тренду који утиче на економију.
– Потенцијално, то јесте проблем иако су таква занимања добро плаћена, плате иду од 150.000 динара, па навише, али смо принуђени да увозимо такве раднике. То је тренд и у окружењу, а то је и генерацијски проблем – додаје он.
У Србији тренутно има око 300.000 грађана без посла
Када је реч о незапослености, у Србији тренутно има око 300.000 грађана без посла, међу којима су две трећине људи који су дуго ван тржишта рада. Проф. Урдаревић указује да је веома тешко очекивати да се за овај део популације нађу нова радна места јер су већ „испали” из радног амбијента и не поседују неопходне вештине и знања.
– Такође, проблем представља и чињеница да велики део радно способног становништва не жели да се укључи на тржиште рада, што из године у годину погоршава ситуацију. Све у свему, у складу са свим анализираним подацима, тржиште рада Србије ипак није угрожено.
Оно је заправо стабилно, али без значајног раста који је био присутан од 2015. до 2023. године – истиче он и упозорава да ће бити неопходно предузети одређене мере како би се попуниле празнине на тржишту рада, нарочито у области занатских занимања која су тренутно у дефициту.
Плате и неједнакост – јаз између просека и реалности
У погледу зарада, Урдаревић истиче да је просечна зарада у Србији око 120.000 динара. Разлика између медијалне и просечне плате од око 30.000 динара указује на то да велики број радника прима зараду која је ближа медијалној.
Када је реч о законодавном оквиру у контексту стања радних права у Србији и усвајање нових закона, доцент Јована Мисаиловић с Правног факултета у Крагујевцу истиче да су јавне расправе о нацрту закона о радној пракси важан корак у припреми младих за тржиште рада.
– Такође, важно је напоменути да у Србији није обавезно да студенти имају радну праксу као обавезан део студијског програма, што видим као недостатак. Ипак, овај закон јасно дефинише шта се не сматра радном праксом, а циљ је да млади радници стекну искуство кроз рад са ментором у компанијама.
И онда, када буду у прилици да заснују радни однос, више неће имати препреке приликом запошљавања јер су добили искуство управо кроз радну праксу – подсећа она.
Иако постоји неколико изазова у примени овог закона, као што је довољна накнада за радну праксу (60 одсто основне зараде), Мисаиловићева сматра да ће ова мера имати позитивне ефекте ако се правилно примени и уколико се осигура адекватан рад са менторима.
