НА јужној страни Фрушке горе, угнездила се варошица Врдник, а његовом околином шири се пријатан мирис четинара. Горостасе од неколико метара, деценијама, без икакве накнаде, с пуно љубави, сади мештанин Звонко Шарић (85), и о њима брине као о најрођенијим. Попут детета, радује се и ужива гледајући како пред његовим очима, семенка постаје младица, а онда прераста у стабло. И тако, безмало пола века.
У Врднику, испред зграде месне заједнице, Звонко је ових дана завршио садњу 15 стабала чемпреса. Нешто је успео сам да стави у земљу, а за већа стабла била му је потребна помоћ багера.
Када је засадио прво дрво, још виталан иако увелико гази девету деценију, наш саговорник не може тачно да се сети. Нема, вели времена да води евиденцију, али се присећа да је са овим, његовом срцу милом послу, интензивно почео крајем седамдесетих година прошлог века. Никада није бројао ни колико је тачно четинара посадио, али не заборавља да је више од 200 поклонио суграђанима, али и житељима Београда, Зрењанина, Новог Сада…
– Природа је мој живот! Волим људе и децу – овако Звонко започиње разговор за „Новости“. – Малтене сам одрастао у шуми. Мој деда је имао салаш изнад Врдничке куле, тамо сам провео много времена. Од најранијег детињства научио сам на шуму, и сада, у овим годинама, тамо сам сваки други дан. И тако ће бити, док ме ноге служе. Волим природу и да међу људима ширим љубав према природи.
МЕЂУ својим Врдничанима, Звонко није познат само по љубави према природи и садњи четинара. И данас се вешто, и без имало страха попне на звоник манастира Врдничка раваница да поправи ако нешто треба. Иако је звоно од пре неколико година електрично, као врсни машинац, са богатим искуством у Врдничком, али и другим рудницима у бившој Југославији, увек има нешто да се „мајсторише“ и тако већ четири деценије.
– Године 1984, тадашњи игуман ме позвао да помогнем у одржавању шест звона, и ето, и дан-данас им поправљам када нешто треба – казује наш саговорник. – Звоник је висок око 60 метара, али се пењем без проблема, висине се не плашим. Стално сам у покрету, време проводим и у башти и воћњаку, а најсрећнији сам када сам са трогодишњим унуком Александром. Љубав према природи, преносим на њега.
Желећи да, не само он, буде окружен стаблима, највише четинарима, Звонко је, као у стиховима Чика Јове Змаја: „Где год нађеш згодно место ти дрво посади“, почео садити стабла у околини Врдника, али и шире. И то, на посебан начин. – Сам производим саднице, из семена шишарке – објашњава нам „процес“ наш саговорник. – То сам научио од свог сина Зорана који се у Јужној Африци, иако је дипломирао књижевност, бавио хортикултуром. Деведесетих година сам га тамо посетио, видео шта и како ради, и по повратку у мој родни Врдник, одлучио сам да се и сам окушам у томе. Семенку посадим у малу саксију, а онда наступа процес дуг годину-две да од ње израсте младица. Затим се премешта у већу и тако се пресађује неколико пута док не дође време за садњу. Расад после клијања негујем уз много љубави и стрпљења, јер је врло нежна, као беба. Посадим десет, 20, 30 семенки, а прими се један до два одсто.
