Зора Петровић je српска сликарка која се убраја у најзначајније представнике експресионизма у сликарству Србије између два светска рата. Преминула је на данашњи дан 1962. године.
Петровићева је учила сликарство код Љубе Ивановића и Мила Милуновића. Потом је боравила на усавршавању у Пешти и Паризу.
Њен рад одликује снажан темперамент и страстан колорит, док је претежно сликала актове и жене из народа.
Монументално фигурално сликарство Петровићеве наслања се на традицију средњовековних српских фресака, те на боје и облике овог поднебља.
Обележила време у којем је стварала
Била је је сликарка која је својим јединственим уметничким језиком, препознатљивим по снажном, енергичном гесту, широким и страсним потезима, са доста густе пасте, изражајног колорита обележила време у којем је стварала. Круг мотива и тема у сликарству Зоре Петровић производ је мешања утицаја ригидних правила на којима се темељио програм традиционалне едукације будућег сликара, с једне, и модерне уметности схваћене као оне која и у тематском и у техничком смислу на адекватан начин рефлектује променљиву и контрадикторну природу модерног живота, с друге стране.
Њен приступ уметности сва како није био усмерен ка радикалном мењању света путем иновације уметничког језика, али јесте у оквирима традиционалне уметничке дис циплине и језика те дисциплине разоткривао механизме патријархалне хетеро-културе и развијао се кроз активно преиспитивање успостављених и нормативизованих граница родних идентитета, њихових учинака и коначно кроз њихову деконструкци…
„Хоћу истину у уметности и ништа више. Наићићете на много жена на мојим платнима. На много дебелих, сувих, танких, гломазних. И још нешто, скоро да нема ни једне лепе, а то је све зато што је истина у животу истина и на мојим платнима“, говорила је о својим актовима позната сликарка, Зора Петровић, у емисији Сликари и вајари.
Никада није ишла за лирском анализом облика и за углађеним језиком. Имала је и занимљив однос према традицији, али и према нечему што је ново у уметности.
Атеље је био скровиште у којем су настајала њена дела. Временом је постао нека врста сценографије за приказивање мотива које је бирала, а сликање пејзажа и јавних простора никада је није превише занимало.
Слике Зоре Петровић испуњене су густом колористичком пастом и светлом које наглашава облике.
Зора Петровић се убраја у најзначајније представнике колористичког експресионизма у српском међуратном сликарству. Била је професор, дописни члан Сану и члан група „Лада“, „Облик“, „Дванаесторица“ и „Самостални“.
