Места молитве и духовног подвига, попришта историјских догађаја, чувари писмености и бисери архитектуре и ликовне уметности. Манастири Српске православне цркве стотинама година уназад стреме небу и сведоче земљи непрекинуто православље.
Хиљаде верника походе их да у њима прославе велике црквене празнике, чују речи духовника, да се ту помоле, да оздраве – духовно и физички. Задивљују странце, али и теологе, историчаре, историчаре уметности, филологе, археологе и бројне истраживаче као живи споменици минулих векова.
Народни сабори и војевања
Вишеструко се судбина и историја српских манастира уткала у ход српског народа. Делили су с њим битке и страдања, победе и поразе. Изузетак су они манастири српске цркве који никада нису рушени и пљачкани, чије су ризнице очуване нетакнуте. Бежало се иза њихових зидина пред освајачима. Пред њима су се окупљали српски прваци, устајало се из манастира у одбрану слободе.
У таквој једној борби учествовали су у време Првог српског устанка, између осталих, и монаси из Каоне, а један од вођа овог устанка био је игуман манастира Рача, Хаџи Мелентије. Састајали су се устаници и у Миљковом манастиру. У конаку Боговађе је 1805. године током два месеца заседао Правитељствујушчи совјет. У двадесетом веку, током Другог светског рата, страдање народа поделили су и монаси. Целокупно братство манастира Житомислић 1941. године убиле су усташе.
Преписивачке и друге школе
Током средњег века, али и касније, манастири су били центри писмености. Књиге, углавном оне богослужбене, преписују се у манастирима где се отварају и прве штампарије. Чувена је „ресавска” преписивачка школа која је у 15. и 16. веку постојала у Манасији. Ипак, незаобилазна је у том смислу она која је била у Високим Дечанима где и данас постоји богата манастирска библиотека чији значај надилази још само она хиландарска. Једна од првих штампарија отворена је у Цетињском манастиру и постојала је од 1493. до 1496.
Дуго су главне школе за описмењавање деце биле управо оне манастирске. Већ на почетку 13. века једна је основана у Прохору Пчињском, а с описмењавањем је настављено и у каснијим вековима, па тако манастирске школе похађају и Вук Стефановић Караџић, у Троноши, али и књижевник Петар Кочић, у Гомионици. За историју српске књижевности незаобилазан је и Шишатовац, не само због свог ученог игумана Лукијана Мушицког који је писао надахнуту поезију, већ и због тога што су управо ту записане неке од најлепших епских песама. У Шишатовац је Мушицки довео Филипа Вишњића да његовом пријатељу Вуку Караџићу, уз гусле, отпева народне песме.
Здравље душе, али и тела
Крајем 12. века у Хиландару је отворена прва српска болница. Занимљиво је да је у овој светогорској светињи 1952. године Ђорђе Сп. Радојичић пронашао збирку медицинских текстова, својеврсни лекарски приручник или енциклопедију какве су постојале и другде у средњовековној Европи. Назван „Хиландарски медицински кодекс” он обухвата знања античке медицине, текстове Хипократа, Галена, Аристотела, али и учитеља салернско-монпељеске школе.
Прву болницу на територији Србије отворио је Свети Сава 1208. или 1209. у Студеници. Уређена по угледу на ону хиландарску, налазила се унутар манастирског комплекса. У њој су лечили лекари емпирици који су ту и обучавали оне који ће их наследити. Недуго после студеничке, болница је отворена и у манастиру Прохор Пчињски, највероватније двадесетих година 13. века. Многи истраживачи слажу се да српска средњовековна медицина није много заостајала за европском и да је примењивала у лечењу исте научне принципе.
Споменици културе
Бројни манастири СПЦ деценијама уназад уживају посебну бригу државе због своје споменичке вредности. Тешко је набројати све оне који имају статус културног добра од посебног или изузетног значаја. Грађени као задужбине владара и властелина, али и племкиња и царица, за њихову изградњу ангажовани су најбољи мајстори, неретко довођени и са стране, врхунски уметници свог заната који су на располагању имали најквалитетнији материјал за изградњу и унутрашње декорисање. Од своје лепоте и монументалности, упркос зубу времена, ништа нису изгубили Студеница (1190), у чијој се архитектури укрштају источни, византијски и западни, романички елементи, Каленић (око 1410), са својом декоративном фасадом најраскошније украшена црква моравске школе, Манасија (између 1407. и 1418) опасана тврђавом са 11 кула…
Неки истраживача истичу да су 13. век учиниле највећим веком у историји нашег сликарства фреске из Студенице, Милешеве, Мораче, Храма Светих апостола у Пећи и Сопоћана. У самом врху српске уметности с разлогом су се нашли „Бели анђео” из Милешеве, „Свети Илија у пустињи” из Мораче, „Деизис” и „Вазнесење” из Светих апостола у Пећи.
Под заштитом Унеска
Од десет споменика културе из наше земље уврштених на Унескову листу светске баштине осам су средњовековни српски манастири и цркве: Петрова црква код Новог Пазара, Ђурђеви ступови, Сопоћани, Студеница, Грачаница, Богородица Љевишка, Пећка патријаршија и Високи Дечани. Иако сваки појединачно завређује посебну пажњу, незаобилазан је по свом значају фрескопис Сопоћана и Високих Дечана. Живопис цркве Свете Тројице у Сопоћанима један је од најимпресивнијих фрескоансамбала у византијском сликарству, док онај у Дечанима, готово у целости очуван с више од 1.000 појединачних фигура и сцена разврстаних у више од 20 циклуса, представља највећи очувани извор података о византијској иконографији.
Монашка правила Светог Саве
„У кротости примите ову реч која може спасти душе ваше. Будите творци речи, а не само читаоци”, поручује манастирском братству на почетку Хиландарског типика Свети Сава. Подигавши с оцем Светим Симеоном Хиландар и Студеницу, први српски архиепископ написао је готово истоветне типике за оба манастира како би устројио живот у њима. У њима се уређују начин вршења богослужења, живот у манастирском братству, дужности игумана, правила држања поста…
Између осталог, у типицима се наводи да манастирско братство треба да дише као један, да нема подела на „моје” и „твоје”, као и да треба да га сачињавају они који свему другом претпостављају побожност, љубав, јединство и у свему слушају игумана. Монаси не треба да проводе време у празним разговорима јер „они који много говоре неће побећи од греха”. Редовни на богослужењима, за обед сви заједно седају два пута у току дана. Први српски архиепископ манастирско братство опомиње да правила типика чувају непромењено, а сам се потписује као „последњи од свију монах Сава”.