Генерал и војни писац Живко Павловић био је члан Српске краљевске академије, учесник оба балканска и Првог светског рата.
Павловић, родом из села Рамаћа, поникао је з срца устаничке и државотворне Шумадије. Васпитаван је у њеном националном и домаћинском духу с израженом државотворном свешћу и посебним односом према дужности.
Стицањем независности на Берлинском конгресу 1878, Србија се посветила изградњи државних институција, укључујући и формирање војске европског типа. Омасовљавањем новоустројене Војне академије отворена су врата ширем слоју српских младића са села и из варошица да живот посвете раду у војсци. У земљи која је вапила за школованим људима, официри су често остављали дубок траг и на другим пољима друштвеног деловања. Њихово познавање природних наука, историје и географије, уз посвећеност истраживању и писању, често их је сврставало у малобројне научне ауторитете свога доба. Међу њима је био и Живко Павловић.
Стратег и сарадник војводе Путника
Писао је расправе из области тактике и стратегије. С немачког је преводио значајна дела из области војних наука. Као један од најдаровитијих официра своје генерације сврстао се међу најближе сараднике војводе Радомира Путника у балканским ратовима и делу Првог светског рата, и то на инсистирање самог Путника, који му је предавао на Војној академији.
На том месту Павловић је учествовао у изради ратних планова Врховне команде. Приписују му се заслуге за то што је промишљеним планирањем операција у Првом светском рату сачувао главнину српске војске.
Али, Павловићев успешан рад у Штабу Врховне команде сучељавао се с нараслим владарским амбицијама регента Александра и то је учинило да усред рата буде премештен на место команданта Шумадијске дивизије. И одатле је смењен 1917. и постављен на место војног изасланика у Атини. Ипак, Солунски фронт је 1918. пробијен управо према Павловићевим ранијим замислима.
Академик
После Првог светског рата Павловић је 1921. изабран за члана Српске краљевске академије, на предлог Јована Цвијића, за „заслуге у области војних наука и ратоводства”. Поред Јована Мишковића и Стевана Бошковића, био је један од тројице српских генерала који су били академици.
Недуго затим премештен је на место помоћника команданта озлоглашене Треће армијске области у Скопљу, што га је подстакло да напусти војску и пензионише се у годинама кад је још могао много да учини за државу и војну службу.
Утемељивач војне историографије
После пензионисања посветио се писању историје војних операција српске војске. Израстао је у утемељивача наше војне историографије о балканским ратовима и Великом рату. Његови радови су живи споменик и поуздано сведочанство о ратним напорима и жртвама Србије. Међутим, југословенско војно вођство, импресионирано достигнућима француске ратне вештине, није посебно придавало значај анализи тих искустава.
Живко Павловић је умро 1938. године у врачарском санаторијуму. Сахрањен је два дана касније на београдском Новом гробљу, у присуству хиљада сабораца, пријатеља, поштовалаца и највиших представника војних и цивилних власти, Српске краљевске академије и Српског културног клуба.
Свој живот је најбоље сажео реченицом: „Узрок је мом запостављању што се моја сељачка грбача не може ни пред ким да савија.”
