„Заборавио си да фотографишеш ово“, каже младић у зеленој болничкој униформи, поносно показујући свој врат украшен са три петокраке звезде. На полеђини шаке има истетовиран нож, а на прстима слова PJR – ознаку своје родне провинције Панџшир.
Све тетоваже настале су у затвору, где је завршио након уличне туче. Али овај разговор водимо у Јангалак центру за лечење наркомана, на југу Кабула.
Животи иза решетака и статистика
У соби са решеткама на прозорима налази се петоро људи који се опорављају од зависности. Они представљају живи узорак онога што се налази у извештајима УН-а о употреби дрога у Авганистану.
Двојица су почела да користе дрогу са петнаест година, двојица су ухапшена због ситних кривичних дела. Најстарији има 35, а најмлађи 19 година. Најдужа зависност трајала је 17 година, а најкраћа три.
Када их питате како је све почело, чућете приче о незапослености, депресији, прекинутим љубавима, лошем друштву, недостатку образовања, неизвесној будућности и монотонији сеоског живота.
Када их питате коју су дрогу користили, набрајају: хашиш, кристал мет, хероин, опијум, кокаин, прегабалин и таблету K, супстанцу која садржи и опијате и метамфетамин, а у Авганистан стиже са пазара Каркано у Пешавару, преко границе у Пакистану.
Пут ка лечењу и мрачна свакодневица
Испред собе, стотине мушкараца у зеленим и тамноплавим униформама пењу се уз степенице (које су такође ограђене решеткама да би се спречила самоубиства), учествују у терапијама, седе на поду са главом међу коленима или само празно гледају у зид.
Многи од њих доведени су са брда Сараи Шамоли или испод моста Поле-Сохта – најозлоглашенијих места где наркомани леже без свести међу уличним псима, употребљеним шприцевима, смећем и телима оних који се никада нису пробудили из свог „високог“ стања.
Људи који су овде, ипак, још увек имају прилику – прилику да се излече и поврате здравље и самопоштовање.
Историјски корени опијумске зависности
Употреба опијата у Авганистану сеже барем од средњег века. Бабур, оснивач Могулског царства, уживао је у опијуму; неколико векова касније, исти наркотик коришћен је за подизање морала на бојном пољу – у једном историјском уџбенику се наводи да су Авганистанци чак обуставили рат са Маратима због неуспеле жетве мака.
У новијој историји, у удаљеним селима без приступа здравственој нези, опијум је служио као лек за све – од зубобоље до болова код рака, па чак и као средство за смирење беба.
Међутим, тек током 2000-их година Авганистан се суочио са проблемом масовне наркоманије.
Економија мака и нација у рушевинама
Године 2020, илегална производња мака чинила је чак 11% БДП-а земље, према заједничком извештају УНОДЦ-а и Министарства унутрашњих послова Авганистана.
Светска здравствена организација је 2023. проценила да 10% становништва има поремећаје повезане са злоупотребом дрога, а Ал Џазира је ситуацију назвала „епидемијом дрога“.
Зависност се обично развија у фазама: најпре хашиш и канабис, затим опијум, па хероин и кокаин, а потом метамфетамин и друге супстанце – јер у том тренутку све делују исто.
Опијум доводи до личног пада, крађе у породици и бекства од куће, док метамфетамин разара тело, изазива чиреве и пропадање зуба.
Талибанска „борба против дроге“
Неколико година раније, у парку Шахр-е-Нав у центру Кабула, могли су се видети изнурени мушкарци који су на фолији пушили метамфетамин и удисали дим кроз пластичну цев од хемијске оловке.
Након повратка на власт у августу 2021, Талибани су покренули масовну акцију против дроге. Први корак био је прикупљање зависника са улица и њихово принудно лечење у болницама.
„Немамо ни шта да једемо“, пожалио се један бивши корисник мета, жваћући траву коју је извадио из џепа.
Иако су ове оштре мере довеле до тога да наркомани скоро нестану са улица, проблем није решен.
„Нису сами“ – терапија и вера
„Нису сви људи под мостом Поле-Сохта безнадежни“, каже Фавад Хамиди, главни психолог у центру Јангалак.
„Они који су били тамо једном или двапут само су збуњени. Потребно им је усмеравање и информације. Треба да знају да постоји место где могу потражити помоћ.“
Пацијенти најчешће долазе добровољно, а ако не, онда их доводе чланови породице када сазнају да је лечење бесплатно.
Свест је кључна: један деветнаестогодишњак касније ће признати да је први пут пробао дрогу из зналежљивости, не схватајући ризик.
Програми подизања свести
Абдул Кадир Данишмал, директор болнице, објашњава да Министарство здравља и Министарство образовања заједно спроводе програме подизања свести – предавања, флајери, посете школама и универзитетима.
„Такође сарађујемо са верским учењацима“, додаје он.
„У својим проповедима они истичу да употреба опојних средстава није у складу са исламским вредностима. Муле су поштоване личности у Авганистану – људи ће их слушати.“
У болници данас пет мула пружа моралну подршку пацијентима, заједно са психолозима и психијатрима. У болничкој библиотеци поред Курана стоје и наслови као што су IELTS припремни курс и „Промени своје мисли, промени свој живот“ Брајана Трејсија.
Третман траје 45 дана: првих 15 је детоксикација, а наредних 30 рехабилитација.
Пут опоравка и тешка стварност
„Детокс је веома опасна фаза“, објашњава Хамиди. „Ниво допамина нагло пада, што изазива депресију, анксиозност и бес.“
У соби са кисеоничким боцама и бресквасто ружичастим зидовима, лекари набрајају типичне случајеве: самоповређивање, туче, предозирања.
Они који заврше третман морају редовно долазити на контроле – прво два пута недељно, касније једном. Сваки долазак се бележи потписом у дебелом папирном регистру – болница има и електронску базу, али у Кабулу и даље често нестаје струје.
„Ако неко не може да дође, може нас позвати телефоном“, каже Хамиди. „Најважније је да пацијенти схвате да нису сами.“
Снови о бољем животу
„Имао сам лепо тело пре него што сам се навукао на хероин. Хтео бих опет да идем у теретану.“ „Желим да се вратим породици. Оженио сам се пре месец дана.“ „Хтео бих да купим аутомобил.“ – све су то речи зависника у Авганистану.
Тројица пацијената оживљавају кад их питам о плановима. Остала двојица су тиша – само желе посao, било какав. Али посла нема. Доле, у канцеларији директора, кажу ми да су управо незапосленост и финансијска несигурност главни разлог за повратак дроги.
Болница на ивици опстанка
Јангалак болница већ годинама финансијски тоне. Средства Министарства здравља једва покривају основне трошкове, без простора за развој. Један лекар се жали на недостатак рукавица, дезинфекционих средстава и сапуна. Мирис прљавштине и канализације потврђује његове речи. Други каже да плату прима редовно, али да је износ од 10.000 авганија (око 150 долара) понижавајући за посао који је и тежак и опасан.
Након Талибанске забране узгоја мака у априлу 2022, употреба синтетичких дрога нагло је порасла. Болничко особље већ четири године није прошло међународну обуку, па им недостају савремене методе лечења.
Болница има само једно одељење за заразне болести, где се туберкулозни и HIV пацијенти лече заједно. Дилери покушавају да прошуверцују хероин унутар болнице, а неки пацијенти и даље продају дрогу изнутра.
Цветови у дворишту и трачак наде
Упркос свему, у дворишту болнице цветају бели, плави и наранџасти цветови. За докторе, тај мали врт био је лични трошак, али су га видели као неопходан – „да прија оку“.
„Невероватно је колико можемо да урадимо кад имамо тако мало“, каже главни лекар док ме испраћа до капије болнице.
