Састанци између произвођача јагодичастог воћа и хладњачара би могли донети помаке, али само ако се у решавање проблема укључе задруге, које би служиле као мост између две стране, али и као кључни фактор у подстицању малинара да сами инвестирају у хладњаче – изјавио је професор Пољопривредног факултета у Новом Саду Зоран Кесеровић.
Састанак у Министарству пољопривреде
На иницијативу Удружења произвођача јагодичастог воћа „Виламет“, у Министарству пољопривреде одржан је састанак између министра Александра Мартиновића и представника удружења. Главна тема била је подршка коју министарство пружа произвођачима малине.
Оснивање Радне групе за унапређење производње
Договорено је да се ускоро организује састанак Радне групе за унапређење производње и тржишта јагодичастог воћа, којом председава министар Мартиновић. Он је најавио и да ће министарство апеловати на хладњачаре да откупна цена малине буде повећана на 300 динара по килограму.
Дугогодишњи проблеми у сектору малина
Међутим, како за Бизнис.рс каже професор Кесеровић, проблем између произвођача малина и хладњачара у Србији траје већ више од три деценије, а решења се и даље не назиру. Овај дугогодишњи проблем последица је лоше организације сектора, али и недостатка системских решења која би омогућила одрживо пословање обе стране.
Неуспешан модел у Србији у поређењу са Италијом
„За разлику од Италије, где су произвођачи удружени у кооперативе и постали акционари тих удружења, код нас су малинари и хладњачари потпуно одвојени. Такав модел пословања није добро регулисан и ствара непрестане сукобе“, објашњава Кесеровић.
Последице изостанка сарадње
Како он објашњава, „без сарадње и јасног договора нико не пролази добро – ни произвођачи, ни хладњачари, а ако се оваква ситуација настави, Србија ће све више губити на конкурентности на светском тржишту“.
Предлози за решење проблема
Он предлаже два потенцијална решења – прво би било да држава стимулише произвођаче малина како би основали своје хладњаче и прерађивачке центре. Друга опција би укључивала договор између произвођача и хладњачара о подели прихода – на пример, 45 одсто од извозне цене би припало хладњачарима, а 55 процената произвођачима.
Уз то, требало би договорити аконтну цену и делити добит након реализације извоза.
„Овако, унапред одређивати цену малине без јасне слике о ситуацији на светском тржишту, попут производње у Пољској или Чилеу, заиста је неозбиљно“, упозорава он.
Реалне цене и све већи трошкови производње
Прошле године је цена износила између 220 и 250 динара што је, према мишљењу професора, нереално ниска вредност када се узму у обзир сви трошкови производње.„Трошкови су драстично порасли – од радне снаге, преко резидбе, минералних ђубрива, до саме бербе. Без озбиљне анализе свих ових параметара немогуће је постићи договор о реалној цени“, сматра саговорника портала Бизнис.рс.
Смањење приноса и будућност малинара
Осим тога, он подсећа да принос малина у Србији константно опада – те је тако у поређењу са 2017. годином принос по хектару данас знатно мањи, што додатно угрожава положај малинара. Цена малине у будућности ће да зависи од још једног фактора, а то је цена украјинске малине на тржишту.
