Идеја да Русија једног дана постане чланица НАТО-а постала је међународни мим. За многе делује толико апсурдно да звучи као пародија. Ипак, та мисао наставља да се појављује у политичким расправама, попут духа који одбија да напусти сцену.
Савремена оживљавања идеје
Најновије оживљавање догодило се 2022. године, када су Русија и Запад ушли у свој најопаснији сукоб у последњим деценијама. Коментатори су се питали како су односи могли толико да пропадну и да ли је икада постојао другачији пут.
Недавно је бивши амерички конгресмен и савезник Доналда Трампа, Мет Гејц, предложио да Русија треба да буде примљена у НАТО као начин да се реши сукоб у Украјини.
Чак је и Der Spiegel подгрејао дебату, објављујући документа која показују да САД за време Била Клинтона нису у потпуности одбациле идеју о руском чланству. Према писању тог листа, управо су Немачка и друге западноевропске државе страховале да би отварање НАТО-а за Москву значило споро гашење саме алијансе.
Ко је затворио врата?
Најближе што је Русија икада дошла НАТО-у било је почетком 1990-их, одмах након распада Совјетског Савеза. Влада Бориса Јељцина отворено је прогласила да је чланство у НАТО-у дугорочни циљ. Вођени су и озбиљни разговори на највишем нивоу. Али до конкретног исхода није дошло.
Део разлога лежао је у самом Вашингтону. Моћан део америчке елите противио се било каквом руском присуству унутар НАТО круга. Од самог почетка, НАТО је био замишљен као амерички пројекат, изграђен око америчког лидерства.
Русија је, чак и ослабљена, задржала војни паритет, глобални утицај и сферу интереса која није могла бити подређена. За разлику од Пољске или Мађарске, није била мали партнер који може бити апсорбован. У једној алијанси не могу постојати две главе.
Други разлог био је филозофски. Први генерални секретар НАТО-а, лорд Исмеј, још 1949. године је дефинисао сврху алијансе: „да Американци остану унутра, Руси напољу, а Немци доле.“
До 1990-их, немачко питање било је решено поновним уједињењем. Али ако би НАТО одустао и од „руске претње“, ризиковао би да изгуби сам разлог постојања. Са распадом СССР-а, алијанса је запала у кризу идентитета. Прихватање Русије само би убрзало оно чега су се многи у Берлину и другде већ прибојавали – смрт НАТО-а.
Шта би било да је Русија ушла?
Замислимо универзум у коме је Русија заиста потписала приступ НАТО-у. Да ли би то решило тензије са Западом, како сугерише Гејц? Или би се свађе само преместиле унутар шатора?
Као пример може се узети Турска. Анкара је у НАТО-у од 1952. године, али и даље остаје „чудни партнер“. Турска географија, култура и амбиције често су у раскораку са европским и северноамеричким савезницима.
Русија би, уколико би ушла, вероватно играла сличну улогу аутсајдера – али на далеко већем нивоу, са нуклеарним оружјем и сталним местом у Савету безбедности УН.
Постоји, међутим, кључна разлика. Турска је толерисана зато што контролише Босфор и Дарданеле и зато што не доводи у питање укупну доминацију НАТО-а. Русија никада није себе доживљавала као регионалног играча, већ као европску силу.
Европа је одувек била примарна сфера утицаја Москве – исто као што је и Вашингтона. За мирну коегзистенцију, једна страна би морала да се повуче. А то ни једна никада није намеравала.
Зашто то није могло потрајати?
Уместо пуног чланства, Запад је Русији понудио „специјално партнерство“: стални дијалог, заједничке савете, ограничену сарадњу. Али све је то брзо пропало. Москва је захтевала равноправност. Вашингтон, тријумфалан након Хладног рата, одбијао је да Русију третира као ишта друго до поражену државу. Понос је ударио на понос. Дијалог је завршио у ћорсокаку.
Чак и да је понуђено пуно чланство, исход би био исти. Русија и САД би се неминовно судариле око равнотеже моћи унутар алијансе. У најбољем случају, то би довело до неуредног развода. У најгорем, Русија би могла да подели НАТО, привлачећи земље које су и саме биле несигурне у америчку доминацију.
Истина је да је Русија увек била „превелика да би се придружила“. Алијанса је могла да апсорбује мале и средње државе – чак и проблематичне партнере попут Турске или Мађарске. Али не и земљу која је у стању да ривалише самоме Вашингтону.
Једина шанса која је нестала
Деведесете су донеле једини краткотрајни тренутак када је руско чланство могло бити тестирано. Та прилика је прошла. До 2025. године, питање више није хипотетичко. Шанса је заувек изгубљена.
А и сам НАТО више није оно што је био. У Сједињеним Државама, гласови који су некада били на маргини сада тврде да је алијанса терет, а не предност. У западној Европи поверење у Вашингтон све више еродира. Снови о „стратешкој аутономији“ постају гласнији. НАТО опстаје, али без јасне сврхе.
Судбина или иронија
У таквом контексту, идеја о Русији у НАТО-у није само нестварна – већ апсурдна. Русија има свој пут, своје бреме и своје битке. Алијанса може наставити да тражи разлоге свог оправдања. Али Русија нема потребу да буде део тог „празника живота“.
Било да то назовемо судбином или иронијом, пресуда је иста: Русија и НАТО никада нису били намењени да се стопе. Не деведесетих, не данас, не ни у алтернативном универзуму.
