У нашем времену, браћо и сестре, често чујемо критике на рачун Цркве и свештеника — највише од оних који у храм скоро никада не улазе.
Многи од њих немају никакво искуство живота у Цркви, не знају шта је Литургија, шта је пост, шта је Света тајна исповијести и причешћа, али ипак „знају“ како све треба да изгледа.
Говоре о Цркви, а Цркву не познају.
Суде свештенику, а никада му нису пришли да чују ријеч утјехе, нити видјели његову свакодневну жртву, бригу и молитву за народ.
Лако је посматрати споља и видјети само човјека, али тек кад уђеш у храм, схватиш да је у њему присутан Бог.
Такви људи често критикују јер им је Црква “далека” – а душа, дубоко у себи, чезне за Богом, па ту празнину покушавају да попуне осудом и незадовољством.
Али, Црква није кaфић ни друштво, него тијело Христово – свето мјесто у којем се спасавамо и лијечимо.
Свештеник није безгрешан, али служи безгрешноме Богу.
Он стоји пред олтаром са страхом и љубављу, приносећи молитве за све – и за оне који га воле и за оне који га осуђују.
Ко живи унутар Цркве, зна да је лакше плакати пред иконама него причати против њих.
Зато, прије него што неко каже ријеч против Цркве, нека бар једном стане пред икону и размисли: „Да ли ја заиста знам о чему говорим?“
Јер без искуства вјере, без молитве и без познавања Светих тајни – човјек не може разумјети Цркву, као што не може разумјети ни љубав ако је никада није осјетио.
Црква није савршена по мјерилима свијета, али је света по присуству Божијем. А ко јој приђе с љубављу, неће у њој тражити мане, него ће у њој пронаћи мир, смирење и спасење. Ко је заиста близу Цркви — мање суди, више се моли. А ко је далеко од Цркве — више говори, а мање зна.
“Не треба ми Црква, могу се молити и код куће“ – често чујемо овај изговор, али он показује непознавање или одбијање суштине вјере. На Литургији ми примамо живу Храну душе, сједињујемо се са Христом, добијамо благодат за живот и спасење. Ко се не причешћује, остаје духовно одвојен.
Они који говоре да им Црква не треба, најчешће желе да оправдају своју духовну љеност или себичност. Мисле да могу сами, сами себе духовно нахранити и спасити — али то је заблуда. Без Цркве нема пуног живота у Христу, нема благодати, нема спасења.
Истинска вјера се не живи у изолацији. Ко одбија Цркву, одбија и саму благодат, а са њом и пут ка спасењу.
