У покушају да оживи своју сврху и моћ, Израел тежи победи која би била упоредива с оном из јуна 1967. године. Циљеви су да се редефинишу границе, сломи опозиција и потврди доминација широм Западне Азије, али овакав начин размишљања може озбиљно да се обије о главу због несмотрености којом се спроводи.
Поремећена равнотежа након напада 7. октобра 2023.
Након напада под вођством Хамаса 7. октобра 2023. године, Израел је био уздрман до темеља први пут од свог оснивања 1948. Офанзива палестинских снага из Газе срушила је дотадашњи статус кво, не само за Израелце, већ и за Сједињене Америчке Државе и њихове пројекте у Западној Азији.
Пре рата, Хамас, који је управљао опкољеном територијом Газе, посматрао је постепене промене у региону, како унутар саме израелске политичке сцене, тако и кроз слабљење палестинског националног ослобођења.
У септембру 2023. године, израелски премијер Бењамин Нетанијаху и амерички председник Џо Бајден јавно су изражавали намеру да преобликују регион. Циљ Вашингтона био је да постигне нормализацију односа између Израела и Саудијске Арабије како би се омогућило покретање Економско-транспортног коридора Индија-Средњи Исток-Европа.
Промене у израелском друштвено-политичком пејзажу
У међувремену, израелски друштвено-политички пејзаж доживљавао је тектонске промене. Унутрашња борба око Нетанијахуове реформе правосуђа ескалирала је у дубоко поларизовани сукоб између верске и секуларне визије израелског друштва.
Усред те кризе, све бројније групе религиозно-националистичких циониста претили су да преузму треће најсветије место исламске вере, џамију Ал-Акса.
Хамас, чије су војне могућности далеко испод оних модерне војске опремљене најновијом технологијом, никада није могао самостално да добије битку, али је ипак одлучио да покрене офанзиву.
Његови примарни циљеви били су да казни Израел за кршење светих места у Јерусалиму и спроведе значајну размену заробљеника; уместо тога, изазвао је низ догађаја који ће променити ток историје.
„Нови Блиски Исток“
Током обраћања Уједињеним нацијама у септембру 2023. године, израелски премијер Бењамин Нетанијаху представио је визију „Новог Блиског Истока“. И данас се залаже за остварење тог циља.
Након 7. октобра 2023. године, Израел је пронашао изговор да коначно реши „питање Газе“. Још 2005. године, бивши премијер Ариел Шарон повукао је израелске војнике и илегалне насељенике с ове територије, стављајући је под опсаду која је 2007. године додатно пооштрена.
До 2008-2009. године, тадашњи премијер Ехуд Олмерт покренуо је први велики рат против ове територије и развио план за постепено изгладњивање цивилног становништва стављајући их, како је рекао, „на дијету“.
Питање Газе се може решити на два начина
Израелски рат из 2014. године, под Нетанијахуовим вођством, показао је да се питање Газе може решити само на два начина: дијалогом или тоталним ратом. Чак ни више од 50 дана бомбардовања и копнена инвазија нису успели да искорене Хамас и натерају га на предају. До 2020. године, стручњаци УН-а прогласили су територију ненастањивом.
Услед напада који је Хамас покренуо 2023. године, Израел је изгубио један од темељних стубова свог ционистичког идеала – да може боље заштитити јеврејско становништво него било која друга држава.
Одједном, илузија израелске непобедивости је нестала и запретила да повуче са собом и америчку моћ. Ако је моћ израелске војске била узалудна, а Америка није могла да их спасе, шта би онда постало од Саудијске Арабије или других арапских земаља савезница САД-а?
Кампања истребљења и америчка подршка
Израел је, стога, уз пуну подршку Америке, одлучио да покрене кампању истребљења у Гази. Без правила, без милости и без стварних изгледа за преговоре док се не постигне потпуна победа.
Иако би америчка влада касније променила тон како би изразила привидну бригу за цивилне жртве, то би чинила док је истовремено слала оружје које је омогућило да се улица Газе испуни телима Палестинаца.
Стратегија исцрпљивања Израела
До септембра 2024. године, Иран је изгледао као најјачи актер у Западној Азији. Њихов савезник, Хезболах, свакодневно је нападао израелске војне положаје, што је довело до тога да око 100.000 Израелаца напусти своје домове, док је израелска војска остала заглављена у Гази и наставила да трпи губитке.
У међувремену, савезници Техерана у Ираку и Хути из Јемена такође су нападали Израел.
Међутим, стратегија рата исцрпљивања од стране Техеранске Осовине отпора била је без маштовитости, дајући Израелцима и Американцима времена да испланирају низ завера за разбијање сваког фронта појединачно.
Израел је тестирао границе Ирана циљаним атентатима на високе званичнике Исламске револуционарне гарде (ИРГЦ). Затим је одлучио да убије високог војног званичника Хезболаха Фуада Шукра у Бејруту, што је неколико сати касније пратило убиство лидера Хамаса Исмаила Ханије у Техерану.
Ескалација ситуације
Одговор Хезболаха који је уследио био је прилично благ и усмерен на смиривање тензија, док је Иран одлучио да се уздржи од узвратног удара. Иако је ова стратегија имала за циљ спречавање ширег регионалног сукоба, заправо је послужила као зелено светло Израелу да ескалира ситуацију. Бењамин Нетанијаху и његово руководство одлучили су да искористе приказану неодлучност, верујући да су „провалили блеф“ Ирана.
Дана 17. септембра, хиљаде експлозивима напуњених пејџера експлодирало је истовремено широм Либана, повређујући и убијајући цивиле и припаднике Хезболаха. Ово је очигледно био велики ударац за комуникације ове либанске групе, док је јавност била ужаснута овим чином, који је бивши шеф ЦИА Леон Панета описао као тероризам.
Чак и након овог удара, чинило се да Хезболах није био спреман за ескалацију у тотални рат. Међутим, Израелци нису завршили са нападима и покренули су кампању атентата која је довела до смрти већине вишег руководства ове групе, укључујући и генералног секретара Сеједа Хасана Насралаха.
Иако израелска војска није постигла много на терену на југу Либана, штета је већ била учињена, а Хезболах је био принуђен да води битку за коју није био припремљен, са неизбежним исходом – пат позицијом.
Примирје Изараела и Либана
Дана 27. новембра, ступило је на снагу примирје између Израела и Либана, након чега је готово одмах уследила офанзива из сиријске провинције Идлиб, предвођена бројним наоружаним групама, укључујући Хај’ат Тахрир ал-Шам (ХТС).
Пад владе Башара ал-Асада у Дамаску довео је до прекида испорука оружја Хезболаху, док Израелци настављају да упадају и окупирају сиријске територије без отпора.
Израел Кац, новоименовани израелски министар одбране, убрзо је изјавио: „Поразили смо Хамас, поразили смо Хезболах, ослепили смо иранске одбрамбене системе и уништили производне капацитете, срушили смо режим Асада у Сирији.“
Израел није постигао свој „потпуни тријумф“
Иако је Израел разорио Газу, елиминисао вишег руководства Хезболаха и добио слободан улаз у Сирију без икакве осуде нове власти предвођене ХТС-ом, није постигао свој жељени „потпуни тријумф“.
Израелска економија је озбиљно оштећена, друштво је дубоко подељено, а чак су и оружане снаге у стању исцрпљености. Без константне испоруке оружја од стране савезника са Запада, нема начина да Израел одржи своју тренутну офанзивну стратегију. Иако је фронт у Либану стављен на паузу, свакодневна израелска кршења примирја и одбијање да се повуку са југа земље указују на то да би рат могао поново да избије у било којем тренутку.
Два јасна циља рата у Гази
Поред тога, два јавно изнета циља рата у Гази, према израелском руководству – повратак отетих израелских грађана и уништење Хамаса – нису испуњени. Оно што је учињено Гази такође је одузело Израелу међународни легитимитет, претворивши га у фактички одметничку државу у очима великог дела светске јавности.
На Западној обали, израелска влада покушава да спроведе планове за анексију великих делова територије, у тренутку када интерне борбе бесне између Палестинске управе (ПА), која нема легитимитет, и локалних наоружаних покрета формираних да се супротставе окупатору.
Истовремено, јеменска влада предвођена Хутима, са седиштем у Сани, наставља да изазива Израел са салвама балистичких ракета и дронова, које не престају упркос израелским ваздушним нападима на цивилну инфраструктуру Јемена.
Какво је стање на Иранском фронту?
На иранском фронту, и даље постоји претња да би ИРГЦ-ова ракетна моћ могла задати разорни ударац кључној израелској инфраструктури у случају било какве директне акције против Ирана.
Сада постоји безброј фронтова који би могли да се отворе против Израела, који је већ под опсадом. Судбина Сирије је и даље неизвесна, а могућност оружаног одговора увек постоји. У суседном Јордану такође постоји потенцијал за немире, који би се могли прелити преко израелске границе. Као реакција на тензије у џамији Ал-Акса и на окупираној Западној обали, које изазива Нетањахуова крајње десничарска коалиција, такође постоји потенцијал за спонтану побуну.
Истина је да је Израел постигао победе које су до пре неколико месеци биле незамисливе, али све би оне могле да се покажу као пирове.
Хаос је сада пуштен у Западну Азију, а уместо да предузме кораке за стабилизацију ситуације, Израел тежи експанзионизму и редефинише ционистичку визију. Једна грешка или погрешна процена могли би да гурну Израел у егзистенцијалну борбу за опстанак.
