Конкуренти из света се распитују шта се може очекивати у наредној сезони јер и сами имају пад производње. Нова сезона у малинарству се ближи, а због нагомиланих и вишегодишњих проблема интензивирају се и разговори и притисци свих учесника у овом сектору и то посебно око произвођачке цене овог за Србију стратешког производа.
Шта је могући излаз из проблема и на који начин би Србија могла да иступи и побољша свој статус на глобалном тржишту где је годинама била лидер у производњи, пре свега по квалитету овог воћа? Како за „Политику” каже др Александар Лепосавић, председник Научног воћарског друштва Србије, последњих месеци, а интензивно протеклих дана приметан је велики број позива купаца из иностранства због противуречних информација о површинама и стању производње малине у нашој земљи.
– Подаци о 19.000 хектара производних површина и производњи од више од сто тона ни приближно не одговарају реалном стању и у стварности су за упола мањи и наши традиционални купци то веома добро знају. Због тога ових дана интензивно трагају за сигурним добављачима у Србији како би обезбедили квалитетну малину која се, без обзира на проблеме, код нас и даље производи – истиче наш саговорник. Према његовим речима, конкуренти из света се такође помно распитују шта се може очекивати у сезони која предстоји, јер и сами имају пад производње. Како напомиње, то се односи на Пољску, Украјину, Чиле, Босну и Херцеговину. Према његовим речима, озбиљан помак и велики скок у производњи у последњој деценији остварио је Мексико где се малина производи на 15.000 хектара и где захваљујући доброј организацији и пре свега добро обученој и не тако скупој радној снази, просечни приноси превазилазе 18 тона по хектару.
Примера ради, у Србији су просечни приноси раније били на нивоу од 5,8 тона по хектару, а у прошлој години и доста нижи. Када је реч о упорним предвиђањима цена и различитим нагађањима које се објављују у медијима, а то траје већ годинама, наш саговорник каже како не види потребу јавног истицања калкулације производње малине.
–То нико у свету не ради на начин како се то код нас приказује – упозорава Лепосавић и додаје да је произвођачка и прерађивачка цена производње малине добро позната, али се у зависности од потреба, произвођача или откупљивача, повећавају или смањују улазни параметри.
И на крају, како каже, да ли неко поставља питање колико је коштала производња боце неког врхунског француског вина или коњака, за коју су познаваоци спремни да плате више хиљада евра. На срећу имамо позитивне примере и код нас.
Захваљујући вишегодишњем труду и позитивној кампањи ракија се последњих година продаје по цени и од 1.200 евра за боцу од 700 милилитара. Рекорд је постигнут на аукцији када је ово племенито пиће продато за 15.000 евра и нико не поставља питање колико је коштала њена производња.
Сматра да управо такви трендови треба да се поврате и у малинарство наше земље. Криза је било и у ранијим периодима, али су заједничким деловањима науке и прерађивачке индустрије успешно превазилажене.
– Тада је наука и струка документовала позитивне утицаје коришћења малине на бројне болести, између осталог и на канцер превентивно и канцер супресивно деловање коришћења овог воћа у исхрани људи, а прерађивачка индустрија је користила такве податке у промоцији наше малине у свету – истиче наш саговорник и подсећа на занимљив пример од пре две деценије.
Наиме, захваљујући истраживањима Института за воћарство из Чачка и Института за онкологију из Београда, сок од малине произведен у Србији 2005. године био је проглашен за најбољи на свету, као и да га је тада промовисала чувена манекенка Наоми Кембел.
Према његовим речима, решења треба тражити и у ангажовању професионалаца, добрих познавалаца стања производње и тенденција на светском тржишту плодова малине.
– Озбиљне производње, а малинарство код нас то свакако јесте, треба знатно више да улажу у промоцију и развој тржишта. Та врста маркетинга у свету најчешће се организује преко националних савета у чијем саставу су најкомпетентнији стручњаци различитих профила– објашњава Александар Лепосавић.
