Те 1918. године Први светски рат у Европи је и даље пламтео. После више година устезања и противљења јавности, 1917. у рат су коначно ушле и Сједињене Америчке Државе. Имале су одморну и свежу војску, добро опремљену и спремну.
Српска војска, или оно што је остало од ње, опорављена и са еланом својственим људима из ових крајева, већ је била на Солунском фронту и била је битке које ће јој омогућити повратак у окупирану домовину.
Иако није узела директно учешће у ослобађању Балкана, Америка је била упозната са свим што је српски народ прошао последњих година рата. Јавност ове земље била је веома наклоњена Србима. Разумела је патње кроз које је становништво прошло.
Велики део захвалности за симпатије које су Американци тих година имали према Србима, наш народ је дуговао једном човек – председнику САД, Вудроу Вилсону.
Пријатељ Михајла Пупина
Томас Вудро Вилсон је на функцију првог човека Беле куће дошао у сам освит Великог рата поставши 28. председник Сједињених Америчких Држава 1913. Тих година, и непосредно после Првог светског рата Америка се формирала као светска сила какву данас познајемо, а велики део заслуга за то иде управо Вилсону и његовој политици.
Иако су нас раздвајали океани и милиони километара, Вилсон је био добро упознат са историјом Србије и страдањима српског народа. За то је делимично био заслужан његов ерудитски дух и позиција на којој се налазио, али вероватно још и више чињеница да му је близак и добар пријатељ био Михајло Пупин, чувени научник нашег порекла и најбољи амбасадор којег је Србија могла у том тренутку да има у Америци.
Пупин је неуморно радио на прикупљању помоћи за нашу земљу, истицао страдање и ратне напоре Србије и успео да обезбеди знатну материјалну помоћ за војску и цивилно становништво.
Напоре Михајла Пупин здушно је помагао и Вудро Вилсон. На четврту годишњицу аустроугарске објаве рата Србији – 28. јула 1918. године, прогласио Српски дан. На свим јавним институцијама у Америци, укључујући и Белу кућу, тада се завијорила српска застава.
Порука Вилсона Србима
Вилсон је отишао и корак даље и на централној свечаности Србима је послао поруку која је тог дана прочитана у црквама широм САД и објављена у већини дневних новина.
“У недељу 28. јула навршава се четврта годишњица од дана када је одважни српски народ, пре него да се изложи лукавом и недостојном прогону припремљеног непријатеља, објавом рата Аустроугарске био позван да брани своју земљу и своја огњишта од непријатеља решеног да га уништи.
Племенити је тај народ одговорио. Тако чврсто и храбро одупрли су се војним снагама земље десет пута веће по броју становништва и војној моћи, и тек када су три пута протерали Аустријанце и након што су Немачка и Бугарска притекле у помоћ Аустрији, били су приморани да се повуку преко Албаније. Иако је њихова земља била опустошена и њихови домови разорени, дух српског народа није био сломљен. Мада нађачани надмоћнијим силама, њихова љубав према слободи остала је неумањена. Брутална сила није утицала на њихову снажну одлуку да жртвују све за слободу и независност.
Примерено је да народ Сједињених Америчких Држава, привржен очигледној истини да је право народа свих држава, малих и великих, да живе сопственим животом и да бирају своје владе, присећајући се да су начела за које се Србија витешки борила и пропатила иста она начела за која се залажу Сједињене Државе, поводом ове годишњице изрази на адекватан начин саосећење са овим потлаченим народом који се тако херојски одупирао тежњама германске нације да доминира светом.
У исто време, не бисмо смели заборавити ни истородне народе велике словенске расе – Пољаке, Чехе и Југословене, који сада под владавином туђинаца, чезну за независношћу и националним јединством.
Ово се не може обележити на више прикладан начин до у нашим црквама. И, зато, позивам народ Сједињених Америчких Држава, свих вера и вероисповести, да се окупе на својим месним богослужењима, у недељу 28. јула, у циљу исказивања саосећања са овим пођармљеним народом и њиховим истородницима у другим земљама, И да призовемо благослов свемогућег Бога за њих саме као и за циљ којем су се посветили.”
