Недостајуће иконе на иконостасу у Цркви Светог Илије покренуле су завичајне везе и „довеле” Андреја Тркуљу у Личку Јесеницу. У дугој, непрегледној колони оних који су из Хрватске кренули пут Србије 1991. године био је тада и деветнаестогодишњи Андреј Тркуља. Ни слутио није, као студент филозофије, да ће се вратити у завичај и то као иконописац да на иконостасу Цркве Светог пророка Илије надомести недостајуће иконе светих Марка, Матеја и Дамјана.
Тих деведесетих његова породица је у Београд дошла из Бјеловара и, као и већина других у Србији, борила се да преживи. Отац је био економиста. Пре рата сарађивао је с привредницима у Србији, па је познавао овде људе и то је помогло да се снађе. Мајка је професор српског и руског језика и књижевности. Ја сам студирао филозофију и уз њу доста проникао у теологију. То ме је усмерило ка иконописању, којим се бавим од 2003. године – каже наш саговорник.
Занат је учио у неколико атељеа. Најпре у Иконописној радионици Петра Билића. Професор му је био Иван Нисингер. После је прешао код Татјане Филиповић, познате наше сликарке која се бави едукацијом, као и оригиналним фреско-сликарством и иконописом. Данас с поносом каже: „Моја професија је иконописац.” Доста сарађује са Српском православном црквом. Власник је иконографског „Атељеа Вид” који је од Министарства привреде препознат као уметнички атеље старих заната.
Савладао је Андреј и технику мозаика, мада није успео да остави свој печат у Храму Светог Саве на Врачару због превише обавеза, иако је био позван. Оно на шта је поносан јесу три иконе које је радио за Цркву Светог Илије у Личкој Јесеници 2024. године, тим поводом се и јавио нашој редакцији. Заправо више са жељом да исприча невероватну причу о иконостасу.
– Личка Јесеница налази се у северном делу Лике на обронцима Мале Капеле, од Плитвичких језера удаљена је двадесетак километара. Кроз место протиче Јесеница, позната по квалитету воде и то прве категорије. Целим током река задржава уједначен квалитет и питкост – наглашава Андреј, свестан колика је то реткост у данашње време. У Личкој Јесеници је, по казивању нашег саговорника, седиште истоимене парохије Српске православне цркве, а парохија припада Архијерејском намесништву плашчанском у саставу епархије Горњекарловачке. Личка Јесеница има православну цркву која је посвећена Светом пророку Илији и изграђена је 1751. године.
– Пре тридесет година у ратним разарањима после операције „Олуја” многе су наше православне цркве похаране и девастиране, па тако и Црква Светог Илије. Иконе старе 200 година које је насликао сликар Фридрих Хамерлиц у барокном стилу избијене су из иконостаса и однесене у непознатим правцима – наводи Тркуља. Он додаје и да су услед гриже савести, односно метафизичког страха од онога што долази после, једна за другом иконе наредних година враћане.
– Поново се попунио иконостас. Недостајале су још три. Пролазиле су године, а три празнине на иконостасу и даље су чекале своје иконе. Расељено српско православно становништво које се окупља 2. августа сваке године за сеоску славу Свети пророк Илија, односно Илиндан, који је и заштитник места и мештана, жељно је ишчекивало да се попуни иконостас.
– Прошле године је одлучено од стране преосталих мештана, односно кумова Богданке и Николе Момчиловић, да се више не чека, већ да се за предстојећу сеоску славу Свети Илија направе нове иконе, а мени је указано поверење и част да их израдим – каже Андреј, додајући да је његов отац Петар из села Дабар, поред Личке Јесенице, у коју се вратио да живи. Он је Николи и Богданки испричао да се Андреј бави иконописом. Тако је све то кренуло – завичајна веза. Имали су поверење у мене, а мени је била изузетна част да то урадим у складу с постојећим иконама на иконостасу. Обратио сам се Заводу за заштиту споменика Републике Хрватске, па су ме они упутили на Карловац, пошто је то њихова јурисдикција. Тражио сам да пронађу у својим архивама снимке оригиналних икона. Нису нашли, али су ми дали зелено светло да могу да радим. С обзиром на то да ништа без дозволе Завода за конзервацију не сме да се ради, у пројекат су били укључени саветници из Музеја Српске православне цркве као и Бојан Јуришић, један од најпознатијих млађих фреско-писаца и иконописаца.
За Светог Илију 2024. године свети Марко, Матеј и Дамјан заузели су своја места и иконостас је поново био комплетан. Сви су били задовољни. Дошли су чак и из Гомирја, најзападнијег српског манастира у Европи у Горском котару. Свету архијерејску литургију предводио је епископ горњекарловачки Герасим. Окупило се пуно света са свих страна, о чему су сведочили бројни аутомобили с карловачким, ријечким, београдским и загребачким регистрацијама, али и кола италијанских, немачких, аустријских, босанских регистарских таблица. Стара је то традиција, посебно изражена након „Олује”, када људи рођени у том делу Кордуна, који сада живе у другим градовима и државама, долазе у родни крај на сеоску славу. Личка Јесеница је била велико село и даље је, само нема становништва.
– У плану је и да се уради конзервација старих икона где би се колоритом уклопиле нове иконе. Атеље чини штафелај у соби поред прозора, где има пуно светлости за осликавање икона традиционалним византијским стилом, јајчаном техником на липовој дасци и другим дрвеним подлогама, а поруџбина је доста.
– Ту сликам кад год могу, најчешће ујутро рано док сви спавају – каже на крају разговора.
Андреј с породицом живи на општини Савски венац, конкурисао је за неки привремени простор. Прижељкује и да оде на КиМ да ради, а ми навијамо да као и досад оно што планира и оствари.
