Свештеник и четнички војвода Момчило Ђујић, једна је од најважнијих личности у српској историји везаној за Други светски рат и Југословенску војску, познатију као четници ђенерала Драже Михаиловића.
Момчило Ђујић (Ковачић, код Книна, 27. фебруар 1907. — Сан Дијего, 11. септембар 1999.) био је српски православни свештеник и четнички војвода који је предводио значајан део четника на подручју северне Далмације и западне Босне током Другог светског рата. Ђујић је био један од ретких Дражиних команданата који није био југословенски, већ српски устројен. И пре рата је сматрао да је унификација јужних словена у једну државу погрешна национална политика. Већ да Срби треба да имају једну хомогену државу где би се границе повлачиле тамо где демографија, историја вјера и култура то налажу, а не како великим силама одговара, како је сам Ђујић волео да каже. У том погледу слагао се са великим војводом српске војске из првог светског рата, Живојином Мишићем.
Момчило Ђујић је рођен 27. фебруара 1907. године у селу Ковачић код Книна у Краљевини Далмацији, која је била административна јединица у саставу Аустроугарске. Био је најстарији од петеро деце Рада Ђујића и Љубице. Момчилова мајка је имала у плану да сину да име Симо, по њеном брату, али се његовом оцу то име није свидело и он, који је растао уз гусле и српску епску поезију, одлучио је да сину да име по војводи Момчилу, властелину из 14. века који је био у служби српског цара Душана Силног.
Момчило је основну школу завршио 1918. године, као најбољи ученик у разреду. Између 1920. и 1924. године, похађао је нижу гимназију у Книну. Након двогодишње паузе, почео је похађати виши гимназију у Шибенику, али није матурирао. У Сремским Карловцима је 1929. године почео похађати српску православну богословију, дипломирао је 1931.
Док се школовао у Сремским Карловцима, млади Момчило је био одушевљен културом, историјом и традицијом, којима ова, тада али и пре тога за Србе важна духовна и културна варошица одише и плени. Понесен емоцијама и креативношћу, Момчило почиње да изражава своју уметничку страну, коју је пројектовао песништвом и поезијом, на њега је велики утицао оставио и великан српског песништва, Бранко Радичевић. У то време, занесен духом уметности и писане речи и сам Ђујић 1931. године издаје збирку песама под називом „Емилијаде“, која је јако добро прихваћена код књижевне критике тог доба.
По завршетку школовања оженио се Зорком Добријевић Јунџић, кћерком угледног трговца из Босанског Грахова. Венчали су се у цркви Светог Јована Крститеља у Книну, где је Момчило крштен као дете. 1933. године додељена му је парохија у селу Стрмица, недалеко од Ковачића. Ђујићево прво дете био је Синиша рођен 1934. године, а Зорка је наредне године родила близанце, сина Радомира и кћерку Радојку.
У октобру 1934. године, бугарски националиста , члан македонског сецесионистичког покрета и терористичке организације ВМРО, Владо Черноземски извршио је атентат на југословенског краља Александра I Карађорђевића у Марсељу. Краљево убиство су заједно са Италијанским фашистима, оркестрирале усташе, хрватски клеро-фашистички покрет. Убрзо након овога, Ђујић је почео сакупљати оружје и организовати српске народне страже у околини Книна. „Знао сам да земља неће преживјети“, објаснио је Ђујић, јер нико не може ставити Србе и Хрвате у исту торбу.
Крајем 1934. године, састао се са Костом Пећанцем, председником међуратног Удружења четника и основао једанаест четничких одреда у околини Книна. Четнички покрет у Далмацији се појавио тридесетих година 20. века. Ђујић је локалне Србе позивао да се придруже четницима. Што је нажалост мали број Срба прихватио. Сматрајући Хрвате својом браћом и пријатељима, а заборављајући њихова зверства над Србима почињења непуних 20 година уназад. Само пар године после тога, њихова наивност, поверење и доброта ће им се обити о главу, кроз масовна зверства Усташа и других Хрватских формација. Поп Ђујић није заборавио и из тог разлога је интензивно радио на формирању четничких формација по целој далмацији и деловима источне Босне.
Ђујић је 9. јануара 1935. године преседавао скупом од двадесет новорегрутованих четника у селу северно од Книна, заједно са ђенералом Љубом Новаковићем, замеником Косте Пећанца. Ту је Ђујић по први пут виђен у четничкој униформи, са кокардом на шубари. Ђујић је 6. септембра у Врлици основао четничку организацију. Неколико месеци касније, окупио је одред од 70 четника из села Отрић и Велика Попина.
Ђујић је постао познат по својим ватреним говорима, због чега је добио надимак „Поп ватра”. Тон и карактер његових говора је варирао у зависности од политичких дешавања у Југославији, а његова идеолошка уверења су се кретала од десничарско ројалистичких, до централно суверенистичких.
У мају 1937. године, Ђујић је током говора оптужио југословенску владу да је одговорна за лоше услове рада железничара у Далмацији и западној Босни. Нарочито је критиковао Нику Новаковића Лонгу, посланика из Книна и министра без портфеља у влади Милана Стојадиновића. Средином маја, Ђујић је предводио масовни штрајк између Бихаћа и Книна у коме је учествовало више од 10.000 незадовољних железничара. Ђујићеве акције су значајно повећале његову репутацију међу далматинским сељацима и радницима, који су га називали „храбрим вођом радника и борцем за права малог човека”. Касније је баш та репутација утицала на то да Ђујићева четничка организација, буде поред Калабићеве једна од највећих, најбоље организованијих и најбоље вођених јединица под Дражином командом.
Ђујића априлски рат затиче у Стрмици са својом породицом. Схватио је да пад Југославије неизбежан након што је видео колону деморалисаних снага из једва мобилисане 12. јадарске пешадијске дивизије, одзив Хрватских регрута у дивизији био је мањи од 20 процената, док је дивизија била под константним терористичким нападима од стране усташа и комуниста. Када је постало јасно да Југословенска војска не може задржати напредовање сила Осовине и по оснивању Независне Државе Хрватске на челу са усташким режимом 10. априла 1941. у Загребу, Ђујић на литургији пред својој браћом и сестрама, пред Христом скида мантију и даје заклетву да исту неће обући док земља не буде слободна од окупатора, те почиње са активирањем својих четничких одреда, који моментално ступају у борбу са усташама, које аутоматски по оснивању НДХ почињу да чине масовне масакре над Српском популацијом на територији те накарадне и геноцидне творевине.
Ђујић је за длаку избегао хапшење од стране усташа. Према италијанским извјештајима, Ђујић је тог месеца имао око 500 четника под својом командом. Средином месеца, његови четници су покренули операције у селима под комунистичком, усташком и италијанском контролом између Босанског Грахова и Дрвара. Његови четници су са успехом држали усташе даље од Книна и околине, од почетка окупације што је Србе спасило од даљих масакара.
Како се лето 41′ приближавало, Ђујићеви четници су ослободили Дрвар од усташа. Почетком лета, четнички командант Стево Рађеновић и Ђујић су ступили у контакт са Италијанима и од њих затражили да зауставе усташке злочине и масакре над Србима, омогуће повратак српских избеглица и укидање уредбе којом је омогућена конфискација имовине у власништву Срба у НДХ. Италијани су се обавезали на то у нади да ће то навести четнике на колаборацију и ослабити сваки будући устанак на том подручју, који би ометао главну железничку комуникацију на линији Сплит—Карловац. Многи комунистички историчари, покушавају овај потез Ђујића и касније контакте са Италијанима да прикажу као колаборацију, што је неистина. За овај догађај је везано то да је Ђујић захтевао од Италијана да утичу на усташе, како би масакри и геноцид над Србима престали, док је у замену за то Ђујић обећао примирије са италијанима. Контакти са њепријатењем ради његове обмане или остварења одређеног војног или обавештајног ција, по међународном праву, нису чин колаборације. То је била својеврсна војна варка, тактика, док Ђујић не ступи у контакт са ђенералом Михаиловићем и не стави се под његову команду, што је ускоро и уследило.
Почетком јануара 1942. године, основана је Динарска дивизија након што је Ђујић ступио у контакт са ђенералом Драгољубом Михаиловићем преко курира. Под Михаиловићевом контролом, Илија Трифуновић Бирчанин је играо средишњу улогу у организовању четничких јединица у западној Босни, Лици и северној Далмацији у Динарску дивизију и у те крајеве слао бивше официре Југословенске војске да помогну. Ђујић је изабран од стане народа за заповедника дивизије, док је штаб ђенерала Михаиловића стао иза те одлуке и озваничио је. Ђујић је рекао да је Динарска дивизија под Дражином командом, по Дражином наређењу мајор Југословенске војске БошкоРашета, је упућен у Динарску дивизију, где постаје заменик војводе Ђујића који је био задужен да саветује Ђујића по свим тактичким и војним питањима.
Доста Ђујићевих четника је било „легализовано“ код стране Инталијана. То је било урађено у договору са Дражом, Југословенском владом у Лондону и било је одобрено од стане Британске војне команде као начин да се дође до наоружања и војне опреме за Ђујићеве четнике, али и за Југословенску војску али, пре свега као добар извор обајвештајних информација, који се тицао средоземља и северне Африке, а које су четнички обавештајци прибављали од Италијана што је за Британце тада било приоритет. У договору са Дражом, Британци Ђујићу шаљу на десетине милиона лира, заробљених из Италијанских колонија у северној Африци, како бих од Италијана набављао, храну, оружје и муницију, а пре свега храну, одећу и лекове за српске цивлиле који су побегли од усташког ножа.
Ђујић је до предаје Италије настављао да заварава Италијане и да набавља велике количине оружја, муниције, опреме и лекова за југословенску војску. После капитулације Италије и ако им је било наређено од стане савезника да се предају комунистима, велики прој Италијана прелази на страну четника, а што је још важније велики број ратног материјала и пореме долази у четничке руке, довољан да се опреми једна дивизија, од око десет хилјада људи.
По паду Италије, Ђујић се усресређује на борбу против усташа и комуниста, а у циљу одбране и спашавања живота и имовине Срба н у Далмацији и западној босни. Увидевсши да ће Немци изгубити рат, Ђујић их маргинализује и напада их само када они нападају његове јединице или врше злочине над цивилима и посвећује се борби против оних који су такође увидели исту истину и убрзали су своје планове за истребљење Срба а то су усташе и такође против оних, чији је циљ само и једино био насилна промена власти и борба против такозваног и непостојећег „великосрпског хегенизма“ и дотадашњег политичког и економског устројства Краљевине а то је комунистичка куга, предвођена масовним злочинцем Титом.
До краја рата, Ђујић није одустајао од борбе против окупатора, усташа и комуниста. Водећи успешан герилски рат по шадинама Динаре све до 1944. године када под ударима комунистичких јединица, наоружаних британском и совјетском техником, артиљеријом, тенковима и авијацијом бива приморан на повлачење. У бици код села Пађене Динарска дивизија пробија обруч, одлази у Лику и Бихаћ, одакле се усиљеним маршом повлачи у правцу Словеније. Када су стигли у Словенију бројећи око пет, шест хиљада бораца, Ђујићеве снаге су се придружиле Јевђевићевим четницима. Из Словеније заједно са војводом Јевђевићем одлазе у Италију где се демобилишу код британских „савезника“.
После боравка савезничком кампу у Еболију у Италији и у камповима за расељена лица у Немачкој, Ђујић одлази у Париз. Од 1947. до 1949. године Ђујић је тамо и живео, пре него што је емигрирао у САД, а многи његови саборци су га следили. Након доласка у САД, Ђујић и његови саборци су играли кључну улогу у оснивању покрета српских четника „Равна гора”. Међутим, остао је снажни противник комунистичком режиму у новој Југославији. Ђујић се повукао у Сан Маркос, где је писао песме и друга дела које су објављиване у САД и у Србији. У неколико наврата комунистичке власти су тражиле његово изручење из САД како би се суочио са њиховим оптужбама за ратне злочине, али су ти захтеви сваки пут одбијени као неосновани од стране судских органа Сједињених Америчких Држава.
Ђујић се упокојио 11. септембра 1999. године у болници у Сан Дијегу у 92. години живота. Иза себе је оставио троје деце, две унуке, четворо праунучади, брата, Бошка Ђујића, и сестру, Илинку Ђујић. У некрологу посвећеном Ђујићу у Њујорк тајмсу који је написао новинар Дејвид Бајндер, наведено је да је Ђујић био „жесток непријатељ комунизма, нацизма и фашизма”, који је учествовао у „епским биткама Другог свјетског рата” и да је спровео многа „дела ратне храбрости”.
Поп Ватра, као што и сам надимак каже, човек жустрог карактера, високе интелигенције, непоколебљивог и неукротивог патриотизма, неисцрпне вере, неуморног и неистрошивог елана у борби за своје идеје и идеале. Праведан, поштен, саосећајан са једне стране, немилосрдан, али правичан према душманима са друге стране. Војвода Ђујић је оличење српског патриоте, који је свој живот посветио борби за ослобођење Србије и Срба, прво од нацистичких окупатора и усташких кољача, касније од црвених завојевача и њихове клике која и данас, нажалост влада Србијом. Његова упорност, посвећеност и елан, који га ни у позним годинама нису напустили, треба да нам буду за наук и за пример како се борити за своју земљу, свој народ и своју веру.
