Иако млад, реп аутор и извођач НФЛ Матеја (Матеја Пантић) је већ доста тога снимио, а у новом мисктејпу „Само за одабране“ (2024) као да се пресабира, позиционира, сагледава себе и своју позицију и у музици и у животу.
Он не моралише, не проповеда, али јасно каже – нема дроге, криминала, коцкања, блејања, губљења у нераду и бесмислицама. А свет око нас прети и мами, истовремено, и није лако одржати свој правац, одржати реч и став, до чега је Матеји веома стало.
Битно је бити свој
А у овим песмама има и опевања тог и таквог света, али и трасирања сопственог пута, изрицања свог права да се буде свој и да се, колико је могуће, живот узме у своје руке, да се баш у свему и увек не зависи од тог и таквог света.
У овим песмама Матеја заправо преиспитује своју одговорност, као одговорост некога ко пева, ко се изриче пред другима и кога неко ипак слуша, прихватао његове речи или не, био им сазвучан или не.
Као неко ко има одговорност према себи и другима, свом таленту и призвању, али и својим „генима“, које не треба да „обрука“.
Брига о одговорности према заједници
А та брига о одговорности подразумева и неки однос према заједници и заједништву, колико год свако од нас био тврдо одговоран за своје поступке и изборе и у крајњој линији сам пред својом савешћу и пред смрћу.
Заједништво подразумева и сарадњу са другима, што је Матеја и раније радио, дајући другима, али примајући од њих.
„Само за одабране“
Већина песама на микстејпу „Само за одабране“ у том смислу су засноване на сарадњи са музичарима са којима се огледа и у којима се огледа, који га обогаћују, колико и он њих.
Ту је Танатос који чега се год у музици дохвати претвара у лепоту, помало мрачну, али лепоту, овде у улози неке врсте Матејиног мрачног двојника, са истим жељама ка самоостварењу, али и сеновитим наносом „уклетости“.
Дебели и Џибони беспоштедно и проживљено сведоче о том спољњем свету, обећавајућем и претећем истовремено, Dyze песми о одговорности даје дозу путеног али опорог јужњачког хумора, невероватно талентовани Boxidar у својој деоници песме „Звиждуци“ нуди једну од најбољих поетских партија наше новије музике, дајући дубоку, језовито и откровењски митску димензију стиховима који кажу како „звиждуци у ноћи у мом граду нису песма“.
Hoodrixh Daki, иначе аутор веома занимљивог и у сваком погледу граничног микстејпа „Монархија“, даје Матејиним визијама и преиспитивањима веома добродошлу дозу ирационалног, надреалног и анархичног.
Матеја нуди трезвен и усправан животни став
Матеја Пантић овде нуди један истовремено трезвен и усправан животни став, али најпре и изнад свега брижан, не само према свом таленту и будућности него и према другима, посебно слабима и беспомоћнима, онима које на трагу Џонија Кеша посебно опева у изванредној завршној песми „Свежина (Црно)“ – затвореницима, старима, болеснима, страдалима.
Тврд и усправан став према животу код овог младог аутора не подразумева суровост и хладноћу, већ управо брижност, као што и слобода подразумева одговорност.
То делује као помало старомодан став, али то само говори колико смо заглибили у млитавости и егоизму, колико смо заборавили на оно здраво и очигледно.
Толико да такав став овај млади аутор у наслову овог рада адресира „само одабранима“, подсећајући нас на наш заједнички слом, али ипак не без наде у буђење и у нови животни циклус – и лични и колективни – уместо бауљања у поразу и срамоти.
Само тако звиждук из једне од најбољих Матејиних песама може постати и позив, а не само претња.
