У трусним временима расте потреба за утехом, па се и од философских, уметничких и религијских текстова и говора тражи пре утеха него спознаја, пре се очекује суочавање са свакодневном конкретношћу живота, него креирање апстрактних спознајних образаца. Утеха и (са)знање наравно не могу бити потпуно раздвојени, али предност на нивоу како стварања, тако и рецепције, добија једно или друго, зависно од бројних друштвених и културних околности.
На који начин уметност може да буде утеха, а да при томе не подразумевамо њен ескапистички потенцијал? Најпре, она нам својом естеском природом нуди искуство света као извесног, макар и само осећајно-интуитивног јединства. Естетско искуство то јединство не формира као апстрактни конструкт, већ као чулно-опажајну, самопредстављену и самопредстављиву стварност.
Својом структуром уметност нуди доживљај превладавања хаоса
Својом структуром уметност нуди доживљај превладавања хаоса, постојања ипак некаквог поретка, али који није спољашпњи и репресивни, већ као да произлази из самих ствари и њихових међусобних повезаности, односно склоности људске душе, људског перцептивног и спознајног апарата да успоставља везе и односе унутар свега постојећег.
Најзад, својом наративношћу, коју имплицитно могу да садрже и начелно ненаративна дела, уметност нам помаже да опажамо временско, а не само просторно јединство постојећег. И, што је можда најважније, причање прича, које нам неко прича, посредовањем искустава других људи, макар се радило само о фикционалним ликовима, помаже нам да осетимо како нисмо сами.
Ту, можда и најважнију и најутешнију функцију уметности, да сведочи о томе да нисмо сами и да са другима не делимо самом спољашње, него на неки начин и унутрашње искуство, потврђује и поетско својство уметности, којим се она спознајно и опажајно преображавајући и спољашњи и унутрашњу стварност и тиме их макар у перспективи уцеловљујући, обраћа нашем најдубљем и најскривенијем бићу и отвара простор за „дијалог“ или чак „додир“ душа, једну вишу међуљудску комуникацију, која нам најнепосредније сведочи да нам је други човек брат или сестра и да смо на неки начин и на неком нивоу једно.
У томе је потенцијални религијски смисао уметности
У томе је потенцијални религијски смисао уметности, о којем су, на пример, говорили руски симболисти сребрног века (А. Бели, В. Иванов, Г. Флоренски), па би и они који се баве теолошким тестовима и говорима то требало да имају на уму, како се оно што раде не би сводило на фразе, апстракције, монологе, манипулацију пажњом или подилажење страстима у име комуникативности, већ како би се обраћало оном најскривенијем у сваком појединачном човеку, позивајући га ка извору свог јединственог и непоновљивог постојања.
