Изложба СВЕТЛОСТ СВЕТУ – САВРЕМЕНА ПРАВОСЛАВНА УМЕТНОСТ (Легат Милића од Мачве, Крушевац, 2024) утемељена је на уверењу да савремени српски иконопис и православним хришћанством надахнуто сликарство представљају један од врхунаца актуелне српске културе, који може да послужи као модел њеног аутентичног и продуктивног развоја. Феномен о којем говоримо почива на изузетно успешном преплитању савремености и традиције, стваралачке самосвојности и одговорности према циљевима и предметима уметности која се не одриче не само духовне, него и религијске па и црквене димензије свог самопрепознавања и деловања.
Такође, најбоље у савременом српском иконопису и религијском сликарству не представља пуку копију древних узора насталих у некој другој епохи, колико год ти узори одређивали највише домете уметности овакве врсте, али ни савремених слично усмерених тенденција у уметности других православних земаља. Ово сведочи колико је не само религијска традиција, него и аутентично духовно искуство прожели нашу културу и уметност и колико су у стању да делују у смеру њиховог преображавања, односно остварења могућности да се материјалним средствима и уметничким и културним формама изразе најдубље духовне истине и искуства.
У томе има неке историјске правде, јер знамо колико је хришћанска духовна и црквена традиција прожета са нашом културном и неодвојива од ње, још од њених почетака: српска култура напросто не постоји и нема свој идентитет без њених духовно утемељених почетака и континуитета. И друго, није случајна водећа улога иконописа и религијског сликарства у могућој и жељеној обнови српске културе ка њеном највишим формама аутентичности, самосвојности и смислотворности, пошто сви знамо важну улогу слике у самом конституисању духовног, богословског и црквеног идентитета православног хришћанства, почев од тога да као Победу Православља празнујемо догађај победе над иконоборством, односно победе права да сликамо Христа, Богородицу и светитеље, потврђујући тиме реалност отеловљења Христовог, колико и Његовог васкрсења у телу и васкрсења читаве творевине.
Икона, дакле, за православне хришћане има прворазредан духовни значај, јер потврђује да се Бог оваплотио у телу и самим тим постао представљив. Потврђује, такође, да људско тело и твар од којег је састављано нису нешто по себи зло, грешно и непотребно, као ни да наше стваралаштво није нешто што нас омета и спутава на путу спасења, већ да, напротив, управо потиче из образа (иконе) Божије према којем смо створени и чијем остварењу (би требало да) тежимо. Право да сликамо Христа, Богородицу и светитеље у њиховом телесном обличју, потврђује и најављује управо васкрсење сваког од нас као личности, као и васкрсење свега створеног, па и целокупне твари, преображене, а не уништене и поништене.
Поред духовног и богословског, икона има и прворазредан уметнички значај, јер потврђује веру да уметност себи својственим средствима може да сведочи о највећим тајнама пред којим стојимо, и да на видљив начин изрази невидљиво. Уметност на тај начин постаје део историјске динамике односа између Бога, човека и света, самим тим Божанске икономије и промисли и човекове састваралачке и искупитељске мисије.
Икона нам, такође, сведочи и да Бог у којег верујемо није теорија и апстракција, него личност, као ни да уметност није (само) идеја или илустрација неке идеје, него да увек подразумева одређен чулни и материјални елемент, обликован тако да пробуди доживљај нечега што није само чулно и материјално, и да укаже на њега. Потврђује и учи нас, дакле, томе да ми нисмо само чулни и материјални, мада не треба да одбацујемо своју чулност и материјалност као такве нити да их се стидимо, као и да смо сви, свако од нас појединачно, позвани да будемо личности, јединствене и непоновљиве, попут онога који нас је створио и у нас усадио свој лик.
Када је Христос себе именовао као Светлост свету, он је тиме обзнанио своју бригу за свет и прави смисао свог месијанског деловања: свет није ту да би био уништен, да би био унижен и одбачен, већ да би био преображен; да његова мисија није против, већ за живот света, па самим тим и живот човека, онакав какав би требало да буде. То такође подразумева и да је свако од нас позван да буде светлост свету, да својом вером, љубављу и стваралаштвом просветљава овај свет, у сусрет пролећу васкрсења.
Када синтагмом Светлост свету именујемо једну изложбу, тиме сугеришемо да нас њој изложене иконе и слике упућују на ту светлост свету, указују нам на њу и тиме нам указују и на прави смисао света. Оне су ту да прочишћавају наш духовни вид, како бисмо стекли боље очи за невидљиво, дакле духовне очи за виђење онога телесним очима невидљивог. Иконе нам указују на тај свет и посредују нас к њему, повезују нас са њим и помажу нам да се укључимо у општење са њим, а самим тим и са другим људима и самим собом, са оним најдубљим и најтрајнијим у себи. Оне такође светлост невидљивог усмеравају ка нашем свету, освежавају га и преображавају, охрабрују нас да истрајемо и да тај свет и себе саме чинимо бољим и лепшим, ближим оном веку будућем који, кроз окно иконе, милостиво и надахњујуће мотри на нас.
Иконе, дакле, нема без лика који је на њој представљен, али ни без нас који тај лик посматрамо и општимо са њим, што икону заправо чини дубоком потврдом сусрета и сарадње између Бога и човека, божанског и људског, остварене оваплоћењем и крунисане васкрсењем. Њено поштовање и значајно место које има у тајинском поретку Цркве, онемогућава нам да унизимо и презремо човека, па самим тим и његово стваралаштво, све оно што чини на овом свету у намери да изгради нешто за себе и друге, а посебно да изгради себе и друге. Не можемо, ако смо верни истини које нам је донело оваплоћење и васкрсење Господа Исуса Христа, одбацити ни људску културу ни уметност, као ни било који облик знања и сазнавања као такав, јер бисмо тиме одбацили и Божију замисао о човеку, а самим тим и Бога у којег и у каквог верујемо.
Управо смо због тога, у изложбу СВЕТЛОСТ СВЕТУ – САВРЕМЕНА ПРАВОСЛАВНА УМЕТНОСТ, поред дела са несумњивом иконографском природом и функцијом, укључили и дела која се пре могу сврстати у православним хришћанством надахнуто религијско сликарство. Док је улога иконе пре свега богослужбена и молитвена, нипошто не треба потценити улогу религијског сликарства у хришћанској мисији и инкултурацији хришћанства путем уметности, као и улогу који хришћански надахнуто стваралаштво има у личним и заједничким трагањима за истином и смислом, и могућностима њиховог уметничког уобличавања. Како трагање често уме да буде тешко и болно, нека од тих дела могу да нас узнемире, али искључиво како би нам помогли да се тргнемо из пасивности и инерције наших живота и окренемо се извору истине.
Изложба СВЕТЛОСТ СВЕТУ, дакле, афирмише људско стваралаштво и потенцијале наше уметности и културе у овом времену, посебно указујући на степен надахнућа, квалитета и богатства који достижу уметници који се (и кад се) осмеле да се суоче са највећим тајнама нашег постојања и тиме на делу и у искуству покажу да уметност ипак може бити простор духа.
