Тврда је и претећа слика света, и Србије, коју нуди Бандодиор (Огњен Станојловић) у својим песмама. Неке од њих се не зову узалуд „Готам“ или „Мордор“ – то су светови испуњени насиљем, злом и безосећајношћу, где ништа друго као да није забрањено осим љубави. То је једна постапокалиптичка и дистопијска визија срасла са нашом опипљивом стварношћу. Убијају банде, лудаци, манијаци, али убија и полиција, држава, окупатор и колонизатор који нам увек дише за вратом, ту као да нема праштања ни за шта и ни за кога. Нема опозиције, констатује Бандодиор, не само оне политичке, него и истинске опозиције похлепи, отимачини, тлачењу сваке врсте, свако противљење је само поза, лаж и саучесништво. Нема другог наспрам нас, па зато нема ни односа, нема ни лица. Сви су под маскама, силници, жртве, бандити и представници назови-закона, лудаци и нормалци, али и сам извођач, који готово никад не показује лице.
Тим маскирањем Бандодиор као да се идентификује са злом света који представља, као да му потпуно припада, да је део њега и да алтернатива не постоји нити може да постоји. Још и начин на који пева, беспоштедно сипајући речи, често више налик на ребусе, сурове али још суровије тиме што понекад пре личе на шифре и загонетке него на исказе, па тиме и на некаква магијска мантрања, која зло одражавају, изражавају и представљају боље и ефектније од сваке речи.
Бандодиор је најближи оном граничном у хип-хопу и његовим изведеницама (овде у основи дрилу), често тешко одбрањивим од оптужби за промовисање и афирмисање насиља, криминала, зависности и зла сваке врсте. Бандодиор би ту могао да буде виђен као најекстремнији, јер за њега и Црни Церак делује као забавиште.
Ипак, Бандодиор никад не опевава и не слави плодове насиља и похлепе, нема ту слављења уживања и богатства као плодова бешчашћа и његовог истинског циља, које га својим остварењем на неки начин потире. Вредновање уживања и богатства по себи као циља, код Бандодиора је само део тог света зла, и то његов најмрачнији. Његова маска стога постаје начин да се говори из срца ствари, из срца таме, обезличен, као неко ко не нуди утеху, па ни ону која би дошла од његових – фаустовском погодбом обезбеђених – плодова.
Овај уметник не нуди дакле утеху, код њега нема призора који сугеришу да су лова, курве и моћ на било који начин добра ствар и прихватљив животни циљ. Нема оног – тако је и шта се може, хајде да се прилагодимо и узмемо што нам живот пружа. Јер прилагодити се једноставно не можемо и не смемо, а живот, нарочито такав живот оријентисан на уживање и моћ, ионако не пружа готово ништа. Нема значи одмака, нема опроштаја, нема извињења, осим одбацивања тог и таквог света.
Бандодиор заправо стилизује, ствара уметничку форму, уметнички свет, модел света зла и насиља, као једне од могућности и слојева нашег света, као правог лица његове палости, од које као да нам не допушта да окренемо главу и уљуљкамо се, па макар и верујући да ће нас молитва Богу спасити од метка, без спремности да променимо живот који нас том метку излаже.
Он стога, у односу на оне у нашем хип-хопу који се могу прозвати за афирмацију хедонизма, похлепе и насиља, делује на метанивоу, стварајући уметничку форму, врло интензивну и згуснуту, која заправо описује палост света као таквог, у његовом садашњем обличју, од кога је излаз само победа над њим, а не окретање главе или предаја.
Код њега нема експлицитне осуде и дистанце, позиције приватне личности која се издиже изнад света и дели лекције или га објашњава, већ пре пророчке позиције говора из срца ствари, која приватну личност не претпоставља сведочењу о виђеном, које је истински смисао свог његовог деловања и његовог живљења на овом свету, таквом какав је. Колико год то сведочење коштало њега самог, па и отварало могућност потенцијалног преласка преко ивице које би га утопиле у свет зла који тако верно и експресивно представља. Песнички глас болно исказује како дан почиње са „помози Боже“, да би онда све време био на самој ивици лудила, без икакве гаранције да је једном неће и прећи.
Али нема гаранције ни за кога у овом свету, па ни за пророка, ни за кога од нас, јер никада нам нико није ни обећао да ће нам на овом свету бити добро. Али кад осетимо да се гушимо – а у Бандовим визијама у овом свету нам ништа друго и не остаје – пожелећемо да удахнемо, пуним плућима, тражећи око себе и у себи изворе тог свежег и животног даха.
А Бандодиор, верујем, све ово ради самом због тога, и истински се надам да сам у праву. Ако смо већ Бодлера и Лотреамона прихватили као уметнике и неке врсте визионара једног доба, не видим зашто у наше доба не бисмо бар у некој мери прихватили Бандодиора и малобројне њему сличне. Јер он, као ни поменути „уклети песници“, не слави зло него га проклиње – да га више никад не буде међу нама, да буде заувек побеђено, упркос нама самима.
Владимир Коларић за Компас
