Бојан Вегара је кад је почео рат у Босни имао дванаест година. А „Дјеца коју није воли свијет“ (Удружење инвалида, бораца и ветерана „Српски ратник“, Инђија, 2025) је књига његових сећања, написана у првом лицу и из тадашње, дечије перспективе. Књига се може третирати као збирка хронолошки нанизаних приповедака, с обзиром на то да је сваки сегмент делимично независан, заокружен и приповедно структуриран. Ипак, само делимично, имајући у виду то да је континуитет и контекст целине изузетно важан, па и кључан за разумевање сваког приповедног сегмента, без чега се он махом своди на анегдоту, у чему ипак није његова права мера. У том смислу, „Дјецу коју није волио свијет“ је боље сматрати целовитом прозном књигом сећања, са потенцијалом романа, с обзиром на њену не само временску (од почетка рата до постдејтонске „мирне размене становништва“), већ и наративну, структуралну и значењску заокруженост.
Вегара своја дечачка сећања на почетак и ток рата износи непосредно, живо, без много литерарних ефекета али веома култивисано. Књига има документарну вредност, али догађаји о којима сведочи преломљени су кроз личну перспективу, са нагласком на људским односима и емоцијама, дакле не на голим чињеницама него на „живом животу“.
У том смислу, ова књига свакако није идеолошки тенденциозна, нити душебрижници треба да подозревају како позива на мржњу и освету. Али истовремено, она се не плаши тога да ствари назове правим именима, да нас јасно, снажно и без извињавања и околишавања суочи са нечим што бисмо најпре желели да заборавимо.
Јер српска деца у тим рату, а посебно она у Сарајеву и околини, нису била а ни остала пожељана тема за међународну, али и нашу унутарсрпску брижност, посебно данас, када мало-мало па неко нађе разлога да због нечега укори „прекодринце“.
Зато није лоше ову књигу видети и као огледало, не због тога што нам ишта доцира и на ишта нас присиљава. него баш зато што је људска, човечна, болна и духовита, без патетике, али не без емоција, без острашћености, али не без вере у вредности које се морају бранити, живота и опстанка ради.
Кад кажем огледало, Вегарина књига ме је лично дирнула и из генерацијских разлога. Ја сам коју годину старији од њеног аутора, практично смо генерација, и рат сам гледао са друге стране „границе“ (Дрине, која не сме бити граница!), али ипак довољно близу да гледам села као горе са залазећим сунцем у позадини, да слушам експлозије, да видам војнике и рањенике. То ми је, уз извесна породична и лична искуства које су ме везивала за Босну, већ довољно било да будем поражен спознајом да људи у Београду, у који сам тада, док је рат још трајао, дошао на студије, практично ништа не знају о том рату и понашају се као да се он догађа на другом континенту и неким потпуно страним и за нас неважним људима. Далеко од тога да су сви у Београду тако гледали на ствари, вероватно није ни већина, али јесте болно велики проценат међу студентима, људима из културе и уметности, интелигенцијом.
Огледало је, дакле, ова књига за мене била не само због сећања на младост, које је увек и пријатно и болно, већ због обавезе да тај рат не заборавимо, да те људе на заборавимо и да се подсетимо са чиме ћемо се пре или касније суочити ако то себи допустимо.
Иако писана на микроплану, о ономе што је један дечак између своје дванаесте и петнаесте године могао да види и чује, она садржи богат нанос колективног искуства и памћења, од незаборавног (а заборављеног!) искуства НДХ до „народске“ мудрости бабе моја породицу упозорава да треба да се сели у Србију већ кад је чула за пад Берлинског зида, знајући да кад се Немачка „диже“ за Србе то никако не може бити добро, и тиме показујући више далеководости од многих савремених геополотиколога и сличних самоуверених експерата. Наравно, ту је и сведочење о људском и сувише људском, очевима који због глади отимају храну сопственој деци, па надаље. Али што не сведочи толико о слабости припадника једног народа, колико слабости људској, али и снази искушења којем је оно било подвргнуто.
Дакле, када је запуцало, народ се вратио памћењу, са њим нераскидиво повезаним инстинктом преживљавања (који никада није само биолошка категорија!), али и – у овој књизи веома важно – вери. И што је најзанимљивије, ова књига не сведочи само о повратку вери или налажењу вере у времену искушења, већ о континуитету вере који заправо, и свему упркос, никада није прекидан, и то истовремено важан као егзистенцијално искуство поједнинца и као сржан и одређујући за самосвест и самоосећање заједнице.
Због тога не могу да се отргнем утиску у Вегариној књизи као огледалу, опомени свима нама, сваком појединачно, и као припадницима одређеног народа али и као људима. Ако би неком посебно требало да буде за опомену, због њихове срамне улоге у унутрашњој дезинтеграцији сопственог народа, то су српски комунисти и њихови идеолошки наследници свих праваца и боја; али тако нешто би од једне књиге, каква год да је, било нереално очекивати.
