Свака песма у збирци „Безгранични прелаз“ Тамаре Радевић (Завод за проучавање културног развитка, 2024) има двојни наслов – онај стандардни, који асоцијативно или метафорички упућује на садржај песме, и онај који се састоји од речи на различитим језицима, од којих свака означава по једно сложено осећање, једном речи непреводиво на наш језик. Тако, на пример једна песма поред наслова „Повратак пре одласка“, садржи и бескијску реч за „еуфорију и срећу изазване поновним сусретом са особом коју дуго нисмо видели“, или наслов „Луна“ бива упарен са чешком речи која означава „агонију насталу изненадном спознајом сопствене беде“.
Овакав поступак није пуки хир, демонстрација ерудиције, или космополитска поза супротстављена контексту националне књижевности, већ он ствара изузетно танану поетичну атмосферу, једне специфичног споја интимности и потпуне отворености, крхкости и рањивости које се међутим не боји излагања и не бежи од самосвести.
Неизрецивост и спознајна и реторичка неухватљивост осећања и односа међу људима у целини, као и њихова културна кодификованост и контекстуализованост, у овој збирци се превазилазе и осмишљавају истовремено интензивном телесношћу и културном референцијалношћу, који песничком гласу дају изразити субјективитет и јединство, одређене најпре рањивошћу, истовремено болном, отвореном и рефлектованом, која унутрашњу и међуљудску осећајност стављају у готово свесветску раван, односно чине их структурално аналогним целини света.
Али рањивост ове није само дрхтање усамљеног, збуњеног и уплашеног бића пред оштрицама светских зала и оних који потичу од других људи, него она рачуна и на рањивост других, на општу рањивост и крхкост, али такву која нас повезује и отвара једне према другима, која нас отвара за љубав, а не за грч и непријатељство. Збирка у том смислу носи један ефекат лакоће, лепршавости, лаконичности и узгредности, али која тиме снажније истиче подземни ток бола, страха, патње, зла, који и те како врви у крвотоку овог (само) на први поглед етеричног песништва. У овим песмама вибрира свака реч, али и сваки орган нашег и туђег тела, вибрира природа, вибрира невидљиво и неизрециво, све изложено нечему што нам прети, што нас радује и што нас спаја, а што је сав тај живот који живимо, сав тај свет у ком смо, а у ком се не само не сналазимо, него нам је тешко да га уопште појмимо и изразимо.
Бол и радост, рањивост и љубав, све је то овде упарено и води једно другом, све су то наши прелази према свету и према другима, као и других ка нама. Рањивост, крхкост и бол овде нису мрак и безнађе, него пут за љубав, отварање простора за њу, отварање простора једних за друге, пута једних ка другима. Трепет у сваком слову ове поезије је истовремено дрхтај страха и љубави, бола и заноса, и у томе је њена особена вредност. Лепа је ово и танана, рекли бисмо кенотичка поезија, подједнако наивна и рефлексивна, непосредна и освештена, каква је добро дошла нашој књижевности и култури, на путу да нађе свој аутентичан израз. А који неће бити само папагајско понављање ни само бесловесни и немоћни крик или дезоријентисано брбљање, већ суочавање са светом и собом самима, али у радости и отворености које свему што градимо даје лепоту и смисао, отварајући пут светлости, а не само шкргуту зуба.
