Када желите да говорите о некоме вероватно је неумесно почети од себе, али у уметности то не мора бити тако, јер су у њој најважнији доживљај и искуство уметничког дела, који су за сваког од нас у великој мери непоновљиви и особени. А када је рад групе „Племе Ф20“, која окупља ствараоце са дијагнозом схизофреније у питању, он неспорно спада у домен уметности и најпре га као таквог треба третирати.
Дакле, када сам се сусрет са стваралаштвом ове групе, најпре на њиховој Фејсбук страници „Тribef Тribe“, моја реакција се већ од првог тренутка кретала у оквирима уметности и естетике. Никада се нисам бавио такозваном маргиналном уметношћу, односно уметношћу коју стварају припадници друштвено и културно маргинализованих група, нити терапеутском улогом уметничког стварања и деловања као таквих, нити сам јој приступао онако како би то са своје стручне позиције учинио психолог, психијатар или социјални радник. Нити сам пак раду ових људи приступао са позиције саосећања са људима који имају проблема и којима је потребна помоћ. Све то је важно и потребно, али мој приступ није био примарно такав.
Наравно да је терапеутски значај уметности одавно препознат и да он има вредност за сваког од нас, имали ми ову или ону дијагнозу или не. Свима нам уметност може помоћи да боље комуницирамо са другим људима, да им учинимо доступијим наш унутрашњи свет и своје погледе на стварност и себе саме. Уметност нам, и као оне који је стварају и као оне који се излажу њеном дејству, такође помаже да боље разумемо свет, друге људе и себе саме, да унесемо некакав ред у свакодневни хаос, да се оријентишемо и у спољашњим и у унутрашњим световима, што је за сваког од нас целоживотни изазов.
Уметност у том смислу неспорно има исцелитељски и уцеловљујући потенцијал, она нам помаже да расуте комадиће стварности и наше рецепције те стварности, нашег односа према њој и са њом, склопимо у неку целину, која не негира богатсво и сложеност тих светова и искустава, али чини их обухватљивим, а нас подстиче да развој свих својих могућности, које се обично разврставају на физичке (телесне), психичке (душевне) и духовне.
Стрипови, цртежи, анимације, уметност сенки и перформанса, све оно што ствара „Племе Ф20“, настаје заједничким радом, истинском међусобном сарадњом и разменом за јавност анонимних чланова групе чланова групе и постиже изузетно занимљиве и конзистентне резултате. Сви ти делови склапају се у једну динамичну и на неком вишем поретку обједињену целину, отварајући пред нама нове путеве спознаје и рецепције. Ово није фраза, јер ови уметници на ванредно занимљив начин спајају и комбинују различите елементе предметне и културне стварности, што с друге стране не ствара утисак хаотичности и пометње, већ као да указује на један нови поредак, који нам отвара могућност другачијих односа међу стварима овога света и свих светова у којима учествујемо и у којима присуствујемо.
Уметност ове групе с једне стране изражава особено перцептивно и доживљајно искуство њених чланова, уз труд да се нађу уметнички адеквати који би га најпрецизније представили, али с друге стране она поседује универзалност која се тиче сваког од нас. Они траже уметнички облик како би изразили своја ментална стања, али такође и своје виђење реалности и себе самих које не мора бити посредовано болешћу, јер ничији идентитет, а посебно идентитет ствараоца, није искључиво њоме одређен. У том успешном трагању за уметничком формом они уопштавају и универзализују своје искуство, чине га оштивим и саопштивим, тако да оно добија истински естетички, поетички и спознајни карактер, а самим тим и друштвени и културни значај.
Рецимо то овако: ови уметници раде из истинске, животне и проживљене потребе за стварањем, а не по неком институционалном или фондовском налогу, и баве се најважнијим питањима, чиме враћају веру у уметност као једну од најважнијих човекових способности и активности. Оно што раде изражава веру да уметност има улогу у стварању другачијих људских односа и једног света мира и љубави, али они на ове често излизане појмове не гледају кроз идеолошке наочаре, кроз призму било какве доктрине или интереса, нити сентиментално искључујући искуство зла и помућености из света, и због тога слободно могу да кажем да они достижу одређени митски ниво обликовне рецепције, који подразумева непосредан додир са истинитом и целовитом стварношћу и изражава је у складу са неспоро ограниченим људским обликовним и изражајним могућностима. Ови уметници су свесни патње, знају истински значај мира и љубави и не жонглирају тим појмовима по налозима колико год заводљивих манипулатора.
Кад се суочимо са овом уметношћу, схватамо колико смо форматирани, обликовани, затворени, трасирани, учаурени, а колико је стварност с друге стране богата и сложена. Колико смо и ми сами сложени, а колико се ограничавамо и себе претварамо у робове и у робу различитих моћника или своје сопствене слабости. Када посматрате ову уметност, неће вам – бар у том тренутку и надамо се неко време после тога – пасти на памет да заговарате и оправдавате било коју врсту сукоба и насиља, не зато што вам је ти неко наредио или понудио адекватан идеолошки формиран аргумент, него што вам је отворио поглед у сву рањивост и дубину људске душе и целог људског бића, у коме сте се и сами видели као у огледалу, осетивши дубину живота и стварности и нашу одговорност према њима, а највише према другим људима и самима себи.
Ова уметност нам такође сведочи вредност заједнице, без које нема ни мира ни љубави, заједнице која није само збир појединаца, него један посебан ентитет. Заједништво чланова ове групе носи велики и видан стваралачки потенцијал, али и онај људски, одређен међусобном бригом и подршком, делатном а не само вербалном, која ствара атмосферу топлине и динамичности истовремено, једно веома ретко и неразлучиво спајање уметности и живота, која вас позива да учествујете у њему.
Имам срећу да поседујем један по димензијама мали, али по уметничкој вредности позамашан рад ове групе, и када сам рекао једном од њених чланова, Зорану, како ми поглед у ту слику никад не досади, како ми изгледа увек нова, он је мирно и мудро одговорио да како се стварност мења, на неки начин се преобликује и тај рад, нудећи нове односе и везе коју чине ту стварност. Дакле, стварност се стално мења, на то не треба заборавити, а уметнички модел стварности мора бити довољно динамичан да те промене увек може да испрати, моделирајући све настајуће и нестајуће везе и односе у њој. Већина радова групе поседује овакав динамизам и сложеност, због чега немам потребу да речима и аналитичким апаратом преводим њихове уникатне али заправо изузетно комуникативне моделе стварности, већ само указујем на њих, уз наду да ће им свако од нас приступити директно, непосредно и у складу са својим јединственим погледима, отворено и без предрасуда, за шта ће несумњиво бити награђен естетским и спознајним искуством високог реда, и да ће њима подстакнут и надахнут макар делом колико сам то био ја. Ови уметници сликају психозе, односно победу над њима, сликају свој однос са светом и другима, себе у свету и светове у себи, нуде провокативне и надахнуте визије често космичких па и есхатолошких димензија, које истражују како је могуће победити зло и смрт, и у свему томе су подједнако занимљиви и узбудљиви.
Због свега овога изузетно је важно да је уметност групе „Племе Ф20“ постала инстутиционално препозната, па јој је Музеј наивне и маргиналне уметности у свом Салону Ото Бихаљи Мерин у Београду у јуну и јулу 2024. године омогућио да заједно са групом „Битлсти“ организује одлично структурирану изложбу „Пасаж у салону и друга места сусрета уметности и живота“. Свако повећање видљивости ове групе и њене друштвене и кутурне легитимизације је веома важно не само за њене чланове, него и за све нас, и то не само како бисмо постали сензибилизованији за стваралаштво маргинализваних група и њихове потребе и потенцијале, него како бисмо постали свеснији једног изузетног уметничког феномена, који значајно обогаћује наше естетско, а зашто не рећи и наше духовно искуство.
Владимир Коларић за Компас инфо
