Репери се по правилу желе да увере слушаоце како је оно о чему певају аутентично, проживљено, из прве руке, да проистиче директно из „тврдог“ животног искуства, и то махом оног које, по уобичајеним критеријума данашњег друштва, припада црној или макар сивој зони. Њихова међусобна препуцавања и прозивке, позиране или не, углавном се тичу убеђивања ко је од њих „рил“, а ко није.
А Мирко Симић Џибони је свакако имао „тврдо“ животно искуство, и на албуму „Излаз“ (На тихој ватри, 2025) пева о њему, врло директно и отворено, са срцем на длану, али и о – како наслов албума сугерише – свом изласку из њега, односно изласку из зачараног круга или глиба порока, криминала и зависности.
Мирко то не чини ни патетично ни моралистички, већ из позиције некога ко је „био тамо“ и зна, који преноси искуство о томе да „тамо“ нема ничег доброг и да живот треба да буде нешто друго.
Он се обраћа најпре наркоманима и зависницима свих врста, криминалцима, али и реперима, позивајући их на одговорност према ономе како живе или шта заступају.
Мирков песнички глас има „осећање“ сете кад препознаје око себе оне мреже које „ђаво плете“, а којима је и сам био сапет и које су увек негде ту и вребају, све нас, па и њега самог, јер крхак је човек. Он свој реп види као „музику за одрасле и зреле, који се боре да живе онако како желе“, а не поробљени пороцима и страстима или од стране бандита који користе њихове слабости.
Он не „трчи да осуди“, али позива друге да се осмеле на то да се суоче са животом и самим собом, свестан да ће његово сведочење „истине“ одбити многе неспремне да се суоче са реалностима живота или стањем свог унутрашњег света.
Његове риме су његове „сузе“ због свих страдалих или оних који залуд траће своје животе, али и сузе нас собом некадашњим; можда чак и сузе наде за себе самог и за друге, да ће се истрајати и да је добро ипак могуће. Он увек пева причу о „нама“, онима који су преживели, преживљавају или су у опасности да преживе оно што је и он, он никад не одваја себе од других, али ни себе ни друге не штеди, не чешући никога по ушима.
Јер то стање из кога би он волео да је изашао, и то трајно (а шта је трајно у овој пролазности и палости?), он јасно именује као „беду, чемер и тугу“, као „пакао на земљи и пакао вечни“.
Песнички глас овде не прети проклетством, већ просто упозорава да наши избори имају озбиљне последице и озбиљан одјек, како на све слојеве нашег бића тако и на друге људе, за које не можемо а да не будемо одговорни.
Коначно, Џибони јасно пева о извору свог унутрашњег преображаја – он пева кад „изађе из храма“, труди се да не буде „дволичан“, али је „пред Господом понизан“. У песми „Хвала Богу“ јасно ставља до знања коме је захвалан за све, и моли се да то искуство стекну и други, не престављајући себе као узор, него просто као сведока који показује како је такво искуство уопште могуће. Он при томе емитује један мир, не мир самозадовољства или онај који искључује саомопреиспитивање, већ онај који собом сведочи о унутрашњој уверености да смо на правом путу, да би се овако можда и могло живети у овом свету, баш због свести да у њему није сав циљ наших живота.
Џибони је, као што рекосмо, свестан данашњег утицаја музике какву прави и не жели да је ослободи од сваке одговорности, пристајући на самопозиционирање многих њених протагониста у простор забаве, тренда, духа времена, специфичних генерацијских културних и комуникационих кодова и слично, без икаквог односа према вредностима, оним елементарним животним вредностима, које човека ипак чине човеком, колико-толико култивисаном и самосвесном личношћу. Многи талентовани млади људи, ако и не певају о криминалу, насиљу и похоти, без одмака и самосвести опевају макар пушење марихуане, промискуитет, безбрижну забаву и јурњаву за новцем и симболима престижа, јер просто „тако стоје ствари“.
А одувек смо некако знали да уметник не би требало да се помири са преовлађујућим стањем ствари у свету, а не би требао ни човек уопште, као стваралачка, дакле боголика личност. Значи, не предајите се, пева Џибони, није ствар само да не идете тако где не треба, него и да се не самозаробљавате у нормама „света овога“ који су оне увек окови и увек смрт, макар живели и најуреднијим грађанским животом.
Док слушам Џибонијеве песме, не могу да се отмем утиску да овај човек заиста пева из срца, да сведочи са једном дечијом наивношћу, кадром да нас дубоко гане. Ето, на пример, довољно је погледати спот за песму „Коров“, на ком се појављује са НФЛ Матејом и Поло Чареом, и уверити се да ту нема ничег лажног, дволичног, патвореног и испозираног – довољно је само видети светле и отворене очи тих људи, срећних што су заједно и што заједно певају оно шта и у шта верују (на албуму, поред поменутих гостују и Вуле CYA и BeMan).
Још једна успутност, да не кажем тривија, која то заправо и није, јер бар у репу не смемо правити претерани рез између певања и живљења – на препирку насталу испод једног његовог статуса на друштвеној мрежи, Мирко је само написао „Немојте се свађати“. У томе као да је сав овај албум, његов генерални став – јер чему се свађати, чему улудо расипати живот; живот није ту, у ситницама и зађевицама, него у ономе што нас води ка томе да будемо као богови – ка Царству Небеском. То је заправо оно о чему пева Мирко Џибони, без великих речи и крупних поза, мирно и једноставно, какво је ваљда све оно најбоље у нашим животима.
