Било је то једно од оних тихих признања пораза, каква америчка империја изговара без трубе и фанфара, сакривено између редова дугих извештаја и бирократски саопштења. Њјујорк Тајмс је, за велико чудо, изнео истину коју Пентагон није желео да каже наглас: кампања против Хута у Јемену, започета уз громогласна обећања о одлучном одговору и пројектовању силе, завршила се тихо, с репом међу ногама. Разлог? Рат постаје скуп. Хути су опасни, упорни и што је најгоре по репутацију САД, способни да озбиљно угрозе чак и Ф-35.
Да је неко 2023. рекао да ће једно племенско-милитантно братство, које се до пре коју годину једва помињало изван рубрика о хуманитарним катастрофама, постати стратешки противник америчке војске, вероватно би се смејали. Данас се више нико не смеје. Хути су успели оно што ни Ал Каида није. Уз иранску логистику, али сопствени локални know-how, супротставили су се најмоћнијој војсци света и натерали је на повлачење.
Генерал Мајкл Курила, командант америчке Централне команде, имао је велике планове. Хтео је осмомесечну кампању са намером да рашрафи Хуте и побије њихове лидере. Прво из ваздуха да их омекшају разарањем, а онда да уследе прецизне елиминације кључних вођа у стилу Мосада. У његовим плановима све је било јасно, доктрина шока, технолошка надмоћ, не дај непријатељу да дише. Проблем је, као и увек, била сурова реалност. У првој фази, Хути су скинули седам МQ-9 дронова, по 30 милиона долара комад. За оне који воле математику, то је 210 милиона долара изгубљених у беспилотним летелицама за мање од месец дана. Управо је, док ово пишем, искочила вест да су скинули још један комад. А да ствар буде гора, неколико америчких Ф-16 и један Ф-35 били су озбиљно угрожени од стране Хута. Да је макар један био погођен, Трамп би морао да објасни народу зашто су најскупљи авиони на свету летеће мете за герилу из планина Јемена. Наравно, ништа од тога није саопштено директно. Није било конференције за штампу. Уместо тога, операција је како то обично кажу модификована, редефинисана, прилагођена новим околностима. Али суштина је једноставна. САД су изгубиле стратешку иницијативу у сукобу који су саме започеле. И док је Курила планирао мапу напада, Пентагон је бројао новац. Након само 30 дана, цена операције прешла је милијарду долара. Два носача авиона, Б-2 бомбардери, додатни Ф-22 и Ф-35, Патриоти, ТХААД системи, сви су доведени у регион као део силе одвраћања. А ефекат? Готово никакав. Хути су наставили да гађају бродове у Црвеном мору, да прете Саудијској Арабији, да играју своју игру на дуге стазе, док су Американци трошили скупе ракете за којим су њихови стратези кренули да кукају. Јер шта ако Кина крене на Тајван? Хоће ли Кинезе праћкама да гађају?
И ту долазимо до суштине ове приче. Није овде реч само о Јемену, нити о Хутима, нити о некој тамо марионетској побуни. Ово је питање приоритета америчке империје у тренутку кад више не може да буде свуда. Кад се губи монопол силе јер нема више лове. Пентагон је једноставно морао да бира. Или ће трошити прецизне ракете на Хуте, или ће их чувати за дан Д у Азији. У позадини сваког америчког генерала лебди Кина. Сваки метак испаљен у Јемену је муниција мање за Тајван. И Трамп, са свим својим популистичким рефлексима, зна то веома добро.
Он није председник који се превише обазире на војни популизам. Он рачуна, сабира, одузима и сече лузерске акције. И овога пута је урадио исто тако што је пустио свог генерала низ воду. И оставио Хуте на миру да владају својим доменом . И не зато што их симпатише, већ зато што зна да се Америка више не може разбацивати по планети као некад. Не може да бије ратове из принципа. Мора да бира битке. Мора да се припрема за Кину.
Док су се команданти на терену надали да ће кампања у Јемену бити муњевита демонстрација америчке силе, показало се да су потценили противника, преценили ефикасност технологије и потпуно заборавили оно што би сваки студент војне историје требало да зна. Ратови се не добијају из PowerPoint презентација и кабинета на Флориди. Хути су ископали ровове не у песку, већ у планинама, у подземним склоништима и у свом менталитету. Научени на рат, сиромаштво и опсаде, они нису ни рачунали на победу у класичном смислу. Њихова победа је преживљавање. А то је циљ који никаква супермоћ не може лако поразити.
Пентагон је, између редова, признао оно што ниједан амерички званичник не воли да каже наглас. Можда не можемо да их победимо. Можда их не можемо ни зауставити. Можда једино што можемо јесте да се повучемо пре него што изгубимо још скупље дронове, још пилота, још политичког кредибилитета. Зато и није чудо што је одлука да се кампања тихо обустави дошла директно из Трамповог кабинета. Он није љубитељ рата из убеђења, већ само кад може да се капитализује. А овај рат, против тврдоглавих бораца са иранским ракетама и јемениским мапама у глави, није нудио ништа осим нових погибија и празног буџета.
У међувремену, Хути су славили. Не нужно ватрометом, него једноставно наставком живота. Наставили су да функционишу, да прете поморском саобраћају, да играју игру коју најбоље знају, рат исцрпљивања. А у тој игри, чак и САД, са свим својим носачима авиона и сенатским резолуцијама, показују рањивост. Најскупља војска света се, како пише и НYТ, нашла у ситуацији да мора да бира између скупе кампање против пустињских герилаца и очувања резерви за потенцијални рат са државом која има нуклеарно оружје, свемирске амбиције и индустријску машину способну да произведе десетине хиљада ракета дневно.
Одлука да се прекине кампања против Хута није само војни акт. То је геополитичка тачка преокрета. То је признање да је ера у којој је Америка могла без последица да бомбардује кога год пожели готова. Сада постоји цена. Сада постоји ризик. Сада, чак и најмоћније авионе на свету могу да погоде неки брадати момци са иранским инфрацрвеним навођењем. То није само пораз Пентагона. То је пораз целе стратегије двадесет првог века, засноване на илузији да технологија може да замени реалност терена.
Свет посматра. И види. Израел, који се узда у америчке сателите и гаранције, сада мора да се запита. Ако Хути могу да натерају Американце на повлачење, шта се дешава ако се Иран озбиљно умеша? Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати, Бахреин, сви они који су деценијама инвестирали у америчко савезништво, сада гледају како се повлачење прикрива кроз дипломатски језик. А Кина и Русија? Оне задовољно реже. Није важно да ли је Америка изгубила рат. Важно је да није победила.
У тој тихој капитулацији лежи семе великог преокрета. Јер свет више није двополаран. Није више ни униполаран. Он је хаотичан, вишеслојан, лако ломљив. А империје које не могу да избаце побуњенике из планина Јемена не могу више да командују планетом. Оне могу да издају саопштења. Могу да позивају на ред. Могу да шаљу носаче.
И тако, док се Трамп фокусира на унутрашњу кампању, на царине, имиграцију и медијске ратове, Америка напушта још један фронт. А Хути, ти заборављени борци са југа Арабијског полуострва, остају да стоје. Не као симбол победе. Већ као подсетник да су и најмоћније силе света само људи и буџети. И ми Срби смо некада били Хути на којима су две империје сломиле зубе: и Турци и Аустро-угари. Тих се империје више нико ни не сећа
