Отац Јустин је од младости волео дело Достојевског, називајући га својим учитељем и мучитељем. Један Србин огромном љубаљву је заволео једног Руса, и преко њега сву Русију. Али, та љубав није била сентиментална. Мучио га је Достојевски, постављајући Богу најтежа питања ( „Зашто страдају невини, пре свега деца?“ ), а учио га је показујући и доказујући да без Христа нема спасења света и човека. Мучио га је зато што је његов атеизам био вишеструко људски, а никако апстрактно – философски. Отац Јустин је писао: „Философија атеизма, какву су развили Достојевскови антихероји, није просто порицање Бога, већ дубоки и мучни протест против Бога због страдања света. То је не само философски проблем, него пре свега морални и психолошки, болни вапај савести.“ То јест, опет по оцу Јустину:„Све старе и нове философије атеизма, упоређене са философијом атеизма код Достојевског, нису друго до Pleasant Sunday-afternoon литература. У одрицању Бога – сви су основци према Достојевском.“
Зато отац Јустин каже да је Достојевски рођени брат својих читалаца:„Ако вас муче ‘проклета питања’, он вас загрли као најрођенијег, проводи са вама бесане ноћи и свирепе дане и не напушта вас док заједнички не пронађете правилно решење.“
И зато је ћелијски светац узео Фјодора Михајловича као свога путовођу ка Смислу.
ДРАГОЦЕНА КЊИГА
Веома значајан печат на предратно мишљење о стваралаштву Фјодора Михајловича ставила je управо књига оца Јустина Поповића “Философија и религија Ф. М. Достојевског”, коју je овај понудио као докторску дисертацију на Оксфорду, али je дело, можда због „преоштрих” речи упућених на рачун Западне Европе, одбијено. Философија u религија (наслов потоње, шире верзије je „Достојевски о Европи и Словенству“) je покушај да се да један темељан православно-хришћански поглед на идеје које руски писац обрађује у својим делима. Поповић, познат пo ватреном, исповедном стилу, Достојевског сматра пророчком личношћу која je боље од свију осетила шта се збива са човечанством у доба распада Божанских и људских вредности. Достојевскови проблеми су „вечни проблеми људског духа”; „њему je до танчина познато не само еванђеље него и апокалипсис европског човека”; он има „титански лик сетног пророка Европе”. Фјодор Михајлович je и „легион” и „свечовек”; он je дао најпотпунију „ђаводицеју” и најпотпунију теодицеју за коју зна савремена мисао. Тамни ликови његовог стваралаштва су паклени пo дубинама зла коме се окрећу; светли, пак, имају ангелску чистоту и белину. Зато је отац Јустин говорио: „Достојевски се не може студирати без муке и суза. Њега може успешно простудирати само човек који се искрено и свесрдно мучи његовом главном муком: решавањем вечних проблема.“
И у злим, најгорим људима има божанска, неугасива искра; и у најбољим, најсветлијим нешто од сенке греха и смрти. Распон je – од човекомиша до Богочовека. И Поповић сматра да je лек за гордо западноевропско човекобоштво, за сваки утопизам Великог Инквизитора, за сваку побуну еуклидовског разума – свечовечанска љубав и смирење, најлепше откривени у Господу Исусу Христу, који je Достојевском као Личност – ваплоћена Љубав и Смисао – много важнији од апстрактних истина логике. Ако јe у својим ђаводицејама мучитељ и легион, у теодицеји Достојевски je свечовек и учитељ, истински проповедник Еванђеља.
Отац Јустин зато и каже:„Достојевски не воли кратке мисли и кратка осећања. Сваку мисао, свако осећање, сваки душевни покрет, он продужује до крајњих граница, да их затим стопи са вечним проблемима.“
Једном речју, Достојевски се не мири са површним решењима:„На бојишту човечијег срца стално бију бој све противречности неба и земље. Достојевски је усред тог боја. Чудовишне загонетке ударају на њ, стреле отровних тајни пробадају му срце и он сав израњаван запомаже: Господо, мене муче проблеми; разрешите ми их.“
Без решења вечних проблема, нема решавања ни оних привремених, овдашњих.
У ИМЕ БОГОБОРСТВА
Достојевскови богоборци пуни су силе – они устају против Бога Који је саздао свет у коме има толико зла. Они кажу Богу – Ти нам ниси потребан, и ми Те нећемо. Наш тумач књижевности, Светозар Поштић, пише тим поводом:“Човек је застрашујуће противречно биће. Сви смо ми подвојене личности које се час одазивају на савете анђела, час на саблазни злих духова. Достојевски је, као вероватно нико пре ни после њега, успео свој ауторски глас да подреди тој „полифонији,“ различитости преплетених људских гласова. Он је, рецимо, за своје атеисте створио сложене и прецизно разрађене безбожне философије. За горде умове Раскољникова, Кирилова и Ивана Карамазова, на пример, он је саздао читаве идеологије засноване на разуму и логичном размишљању. Али, као што знамо, „мудрост овога света лудост је пред Богом“ (1.Кор. 3:19), и ти ликови, уколико не успевају да схвате ограниченост своје способности расуђивања, падају у бездан богоостављености.»
Отац Јустин о њима каже:„Антихероји не могу да приме свет који ‘на апсурдима почива’. За њих је овај свет најгори од могућих светова… А историју рода људског могу примити не као теодицеју, већ као ђаводицеју.“
ЛИЧНОСТ БОГОЧОВЕКОВА
Отац Јустин је говорио:„Прекрасна личност Христова је једино што Достојевски обожава без резерве. За њега она је оличење свега најузвишенијег, свега најсавршенијег, свега најчовечнијег. Мимо ње нема истинске благовести у овом тужном свету.(…)
„Где је лик Христов, тамо је за Достојевског истински прогрес, истинска просвета, истинска радост, истински живот, истинска мудрост и свако истинско савршенство. Но ако упитате Достојевског: где се налази, где се чува лик Христов? Он вам не двоумећи одговара: у православљу, само у православљу.“ И додавао је:
„Без личности Христове учење Христово нема ни спасоносне силе, ни непролазне вредности. Оно је само утолико силно и спасоносно, уколико је жива еманација његове божанске личности.“
Зато отац Јустин каже:„Све што треба човеку у овом, и у свима могућним световима, Достојевски је нашао у личности Богочовека Христа. У њој он види решење свих личних и свих социјалних проблема не само нашега доба, већ и свих времена до на крај историје.“
Живи Христос значи живе људе. И само ту је истина љубави, за којом сви вапију.
О ЉУБАВИ БОЖИЈОЈ И ЉУДСКОЈ
Истинске љубави су веома ретке. Само је љубав Божја трајна и бескрајна. Љубав Божја саздала нас је по лику и по обличју Божјем. Уврстила нас је у Цркву иако је знала за наше богоодступништво које је имало уследити. Дала нам је све, како би и нас начинила боговима по благодати и по дару. Ми, међутим, злоупотребивши своју слободу, изгубисмо првобитну лепоту и праведност, те отпадосмо од Цркве. Ван Цркве, далеко од Свете Тројице, изгубисмо рај, изгубисмо све. Но, изван Цркве нема спасења, нема живота. Зато нас милосрдно срце Бога Оца није оставило ван љубави Своје. Бог нам је поново отворио врата раја у последњим временима и јавио се у телу. Један хришћански апологета каже:„Постоји истинска љубав и та љубав је свугде око нас – љубав Христова! Христова љубав је тако смирена, тако трпељива! Христос се нада да ће доћи време када ћеш за Њега наћи макар мало времена и уделити Му трунку своје пажње, да би Он могао да ти каже да те воли!
Када, макар на пет минута, искључиш телевизор, да би отворио очи душе и угледао Господа Исуса Христа? Када, у току дана, отворимо Свето Писмо да бисмо се духовно просветлили? Када, током дана, узмемо бројанице у руку, да бисмо се помолили и стекли благодат Божију? Господ то чека и говори ти: „Ти очекујеш телефонски позив, али Ја сам те заволео и волим те пре него што је изумљен телефон, заволео сам те пре стварања света! Имам начина да се обратим твоме срцу. Али, твоје срце не дејствује на правилан начин, јер никада не размишљаш о Мени. Непрестано се бавиш час једним, час другим, час трећим, и немаш времена да Ме чујеш када ти се обраћам. Немаш времена да се зауставиш макар на један једини минут, да би чуо шта ти говорим: „Дете моје, пре две хиљаде године на Голготи сам пролио Своју Крв за тебе. Ко би други умро за тебе? Ко би пристао да буде разапет на Крсту ради тебе? Ко би пострадао за тебе? Ко би из љубави према теби пролио своју крв и њоме обагрио земљу?“ Схваташ ли то? И немој ми говорити да је све то теорија, да су све то само „митови“, јер да се све то на Голготи није десило управо тако, онда та љубав не би духовно надахњивала и оснаживала толико људи кроз историју, не би чинила светогорске монахе, у њиховим скромним келијама, тако срећним. Када би то о чему говоримо било само „мит“, онда не би та љубав учвршћивала живот толиких Хришћана у искушењима и невољама животним, у временима сиромаштва и оскудице.“
Хришћански мислилац Павле Евдокимов истиче:“Из оптимистичког доказивања да Бог постоји распростире се „суштинска досада” и превиђа се да Бог није очигледан и да је Његово ћутање Божанско својство, јер сваки присилни доказ врши насиље над људском савешћу. Зато Бог ограничава своју свемоћ, одриче се свога свезнања, не даје никакав знак и затвара се у ћутање своје страдалне љубави. Он је говорио кроз пророке, Он је говорио за време Христовог земаљског живота, али после Педесетнице Он говори само наиласком Духа Светога.“
Бог се не доказује: Он се, Љубављу, показује.
А шта је љубав? Отац Јустин у својој књизи о Достојевском истиче:„Љубав је примењено осећање Бога и осећање личне бесмртности. Ја могу љубити вечном љубављу само ако сам бесмртан, и ако моја бесмртност црпе своју силу из Бога. Живог и вечног.“
Ако нема Бога и бесмртности, знао је Достојевски, као и апостол Павле, јаднији смо од свих бића на планети. И наде нам нема и не може је бити. Јер каква је то нада ако те, после свега, сачека вечни мрак, а поједу те црви?
ДОБА НИХИЛИЗМА
Ми живимо у доба нихилизма, који пориче све вредности. Отац Јустин нас подсећа:„Нихилизам и није друго до примењени атеизам. Из философије атеизма неминовно истиче морал нихилизма. То Достојевски доказује неодољивом убедљивошћу. Генијалним психолошким анализама и необоривим доказима он виртуозно показује да је нихилизам неминовна последица атеизма. Ако нема Бога, ако нема бесмртности, онда нема ни врлине, нема ни порока. У том случају – све је дозвољено.“
И ми видимо све чудовишности, од крвавих ратова до сатанистичког злостављања деце, које проистичу из тога – све је дозвољено.
Нихилизам се може победити само љубављу. Отац Јустин нас подсећа:„Опит активне љубави, као метод богопознања и самопознања, јесте чудесна благовест којом је Богочовек обдарио род људски. Служећи се овим методом, човек најбрже пронађе и Бога и себе. А на путевима мржње лако изгуби и Бога и себе.“
Данас, када се крваво ратује од Украјине до Газе, све ово можемо видети и опитовати.
ДВА ТИПА ЈУНАКА ДОСТОЈЕВСКОГ
По оцу Јустину, два су типа јунака Достојевслог – богомрсци и богољупци:„Психолошка анализа Достојевскових хероја потстиче нас да их сврстамо у две групе. Прву групу сачињавају негативни хероји – ‘антихероји’. Они решавају вечни проблем негативно. Другу групу сачињавају позитивни хероји. Они исти проблем решавају позитивно. Први су богоборци, други су богољупци.(…) Философија првих је философија атеизма и религиозног бунта; философија других је философија теизма и религиозне смирености.(…)У свему томе Достојевски пројављује невиђену генијалност. И многи се саблажњавају о њега, јер не могу да схвате где има више њега самог, да ли у његовим позитивним или у његовим негативним херојима.“
Све је то тако, јер је човек биће растрзано многим противречјима. Отац Јустин нас упозорава: „Човек је у добру до Бога, у злу до ђавола. Зато је од неких боготворен, а од неких ђавотворен. Homo homini deus, но исто тако homo homini lupus. И једно и друго показује да су у биће човеково уткане разнородне бескрајности и свирепе противречности.“
Запамтимо: ми смо на удару свирепих противречја, на сталном распећу свога тела и своје душе, у вихорима историје и метафизике. Пробај да се одржиш у таквом свету! Пробај – и та проба ће показати ко си и шта си. Ако уопште јеси.
И богољупци су свесни да овај свет у злу лежи, али неће да га сведу на зло:„Они примају свет, али не примају грехе света. Они љубе грешнике, али не љубе грехе њихове. Очишћен и освећен Христом, овај свет је најбољи од свих могућих светова, али су људи учинили себе горима од свих могућих људи.“
Прави људи знају да су слаби и ограничени, али не сумњају у лик Господњи који носе. Отац Јустин о њима вели:„Истинска христоликост претпоставља смирење, љубав, веру и страдање. Христолики хероји Достојевскога мисле Њиме, осећају Њиме, делају Њиме и тиме сведоче истину еванђелску у свој њеној свакодневној стварности.“
Што је ближњи грешнији, то га јунаци Достојевског више жале и више се моле за њега. Тако Соња Мармеладова жали Раскољникова; тако старац Зосима чини метанију пред будућим страдањима Димитрија Карамазова. Отац Јустин објављуј да христолики хероји Достојевскога проналазе бесмртно добро и у највећем грешнику. Они верују у човека не по људским стандардима, већ по божанској нади да је свака душа призвана да буде храм Божји.
Јер, како је говорио отац Јустин, овај свет је богојављење, а човек је богослужење.
НАЈВЕЋИ ГРЕХ САВРЕМЕНЕ КУЛТУРЕ
У чему је највећи грех савремене културе? Отац Јустин је више него јасан:„Највећи грех савремене културе је у томе што хоће да реши проблем човека без Бога. А Достојевски је показао да такав човек – безбожник и смртник – не може бити основа ни морала, ни друштва, ни историје.“
Зато Достојевски Европу види као гробље: она не може да реши питања без Христа. И она умире, мада изгледа најживља од свих континената. Иван Карамазов говори свом брату Аљоши: “Хоћу да путујем у Европу, Аљоша. Знам да то значи отићи на гробље, али на гробље које ти је најмилије. Тамо леже драги покојиници, сваки камен над њима говори о врелом, минулом животу, о страсној вери у свој подвиг, у своју истину, у своју борбу и науку, и ја ћу пасти на земљу и целивати оно камење, и плакати над њим; али у исто ћу време целим својим бићем бити уверен да је све то већ одавно гробље и ништа друго“.
И зато Европа тешко може да разуме Русију. Светозар Поштић, тумач руске културе, подсећа нас:“Достојевски је имао и своје критичаре, и критике његових радова биле су веома различите. Литвански хришћански мислилац Антанас Мацејна (1908-1988), који је читаву књигу посветио „Великом инквизитору“, поеми Ивана Карамазова, наводи пример извесног италијанског критичара, који је руском писцу замерио да никад не приказује типичну свакодневницу. Просечном човеку, тврдио је Р. Гвардини, највећи део дана одлази на посао, а ликови Достојевског ништа не раде, само причају. У томе и јесте суштина, узвратио је Мацејна, који је другу половину живота провео у Немачкој бежећи од совјетских комуниста. Један Немац или Француз није у стању да напусти размишљање о послу чак ни кад се увече врати кући, вечера и легне да спава, док Рус одмах после посла хита код сабеседника на разговор. Само западњацима може изгледати да су ликови Достојевског „одвојени од свакодневне стварности,“ тврди Мацејна. Они су, међутим, само „концентрисан израз руске душе“ и руске свакодневнице, која се „не испољава кроз рад, већ кроз разговор“.“
А из гробова подиже само Христос, као што је учинио са Лазаром Четвородневним. Руски тумач Достојевског, Владимир Захаров, указује на љубав Фјодора Михајловича према Јеванђељу, благој вести за човека и свет, вести о бесмртности и васкрсењу:“ Јеванђеље је за Достојевског уистину било “Блага Вест”, давно откровење о човеку, свету и истини Христовој. Из те књиге Достојевски је црпео духовну снагу у Мртвом дому, по њој је научио да на руском чита и пише дагестанског Татарина Алеја, који му је на растанку признао да га је он из робијаша учинио човеком. Робија мења систем културно-историјских координата стваралаштва Достојевског. Он више не рачуна време од Стварања света већ од Рождества Христова, и не само што и сам доживљава време као хришћанску мистерију него тај дар додељује својим јунацима. Разоткриле су му се неограничене уметничке могућности јеванђељских текстова. Трагови њиховог пажљивог читања постоје у свим пишчевим делима, почев од “Записа из мртвог дома” и “Понижених и увређених”. Разматрање Јеванђеља чини кључне сцене свих великих романа Достојевског од “Злочина и казне” до “Браће Карамазових”.“
Оставши без Христа, Који је Логос ( Смисао ) човека и света, Европа тоне у смрт и бесловесност. Јер, како каже отац Јустин:„Идеја о Богу је иманентна људској свести. У најунутрашњијем језгру свом човекова самосвест је богосвест. Јер је свест, у суштини, дар Божји човеку.“
Није се играти са Божјим даровима.
КОНАЧНА РЕЧ ИСТИНЕ
Отац Јустин је јасан:“Све људске мисли, сва људска осећања, сва људска дела, ако се продуже до краја, имају само два завршетка: један је — човекобог, а други — Богочовек. Између тога креће се целокупна стваралачка делатност рода људског, и на духовном и на материјалном плану. Хтео или не, сваки човек служи или човекобогу или Богочовеку, доприноси напретку или човекобоштва или богочовештва. Не само главне него и једине детерминанте свеколиког људског живота на земљи јесу: човекобоштво и богочовештво. Сва божанства свих религија на овој нашој планети уствари су само разноврсна уобличења и преображења двају божанстава: човекобога и Богочовека.
Ово су увек осећали снажно и схватали јасно само челници људске мисли. Међу њима, на првом месту, Достојевски. Свеколике проблеме духа људског он је свео на два главна проблема: на проблем Бога и проблем човека. Па и ова два проблема претстављају у ствари само један проблем: „проклети проблем“ човечије личности. Ко реши овај проблем, решио је њиме и све остале проблеме, – то је основно убеђење Достојевскога. Човек је хиљадама година решавао „проклети проблем“ човечије личности, и није га решио. Завршно и потпуно решио га је само Богочовек. И то решио својим богочовештвом, а не човек својим човекобоштвом.“
ДОСТОЈЕВСКИ И СРБИ
Отац Јустин је знао да је Достојевски, његов омиљени писац, волео српски православни народ, и залагао се за његову будућност. Није о томе писао, али је одлично знао,јер је Достојевског читао од корица до корица.Достојевски је својевремено одлучно дизао свој глас против турских зверстава према хришћанима на Балкану. Подржао је рат Србије и Црне Горе проти Турака 1876, и записао:“Изгледа да се већ сигурно може тврдити да ће Словени сигурно победити ако не буде мешања од стране Европе“. Он је знао о чему говори – Запад је подржавао Турке:“Турска армија добија из Енглеске и Америке колосалне пошиљке муниције. Сада се зна да турски војник дневно троши по петсто метака, а сами Турци немају новаца да тако опреме армију“. Поред помоћи у новцу и оружју, Турска добија и западне официре, који ратују на њеној страни. Достојевском је много значило кад је видео да Руси устају у одбрану правослвне словенске браће – Срба и осталих:“Ко није могао да пође ( у рат са руским добровољцима, нап.В.Д.), донео је свој последњи грош, а добровољце су пратили сви, читава Русија“. Велики писац је тих дана својим читаоцима саопштио да је код њега у редакцију дошла осамнаестогодишња девојка, која је решила да одложи матурски испит, како би отишла да буде добровољна болничарка у Србији. Фјодор Михајлович је овако описао збивања:“Даме, угледне госпође, иду улицама са тасом у рукама и сакупљају помоћ за браћу Словене и народ са пажњом и саосећањем гледа на ту појаву, до сада невиђену. Значи, сви смо опет заједно, сви смо, ипак, хришћани! Одавно руска земља није тако свесно и тако сложно дала глас од себе, а осим тога ми смо стварно нашли рођаке и браћу нашу – а то већ није само ствар високог стила. Ето, то је за мене нешто неочекивано, у то раније нисам моао да верујем. (…)Руски официри одлазе у Србију и тамо остављају своје кости.(…) Они проносе славу руског имена по Европи, а својом крвљу зближавају се са браћом. Та јуначка крв неће бити заборављена, њу ће сви запамтити“.Достојевски пише и ово: “Нас Русе са Словенима не треба ништа да разједињује. Постоје две Србије: Србија горњих слојева – ватрена и неискусна, која још није живела и стварала, али већ са партијама и са интригама које понекад достижу такве размере каквих нема ни код већ политички развијених и већих нација. Упоредо са том Србијом постоји и – Србија народна која баш Русе сматра својим спасиоцима и браћом, а руског цара својим сунцем, она Србија која воли Русе и која им верује. И на крају ћу рећи: неће много времена проћи и јавиће се спасоносна реакција, јер су већина Срба ватрени патриоти. Они ће се сетити Руса који су дали живот за њихову земљу… Велики руски дух ће оставити своје трагове у њиховим душама, а из руске крви која је проливена у Србији израшће и српска слава. И Срби ће се уверити да је руска помоћ била несебична и да Руси гинући за Србију нису имали намеру да је освајају.“ Тако је и било. И отац Јустин, који је писао о рају руске душе, био је свакако захвалан Достојевском.
