Особити вид и врхунац српске верности Православљу, тј. Христу, Јеванђељу и Часном Крсту, јесу српски Мученици, исповедници и подвижници вере и живота у Христу и по Христу.
Познат је вековни мартирологиј српског народа, и то управо за „Крст Часни и вјеру Христову“, особито од времена Косовског великомученика Светог Лазара [Свети Мученик Ђорђе Кратовац (16. век), Света Мученица Злата, Свети свештеномученик Гаврило Патријарх (17. век), Свети новомученик Висарион Сарај из Босне (18. век), па све до београдског новомученика Авакума Ђакона, који је пред страдање певао наглас карактеристичне стихове: „Срб је Христов, радује се смрти; нема вере боље од хришћанске!“] и до најновијих познатих и непознатих новомученика и исповедника Православља [марчански калуђери заточени на Малти, девојка Анђа из Призрена, сељак Вукашин из села Клепаца код Чапљине (пострадао у Јасеновцу), митрополит Петар Зимоњић, Глински и Пребиловачки мученици, Крагујевачка дечица из „неке земље сељака на брдовитом Балкану“ и многобројни други].
Сви су они страдали за своју веру у Христа и за Православље, понављајући сваки на свој начин речи српске народне песме: „Нећу своју веру изгубити, ни Часнога Крста погазити“.
Нису малобројни ни српски подвижници, испосници, пештерници, молитвеници, ћутљивци, исихасти и остали Божији угодници, који су своју верност Христу и јеванђелској Православној вери и животу посведочили својим саможртвеним подвигом поста и молитве, самоодрицања и сиротовања, девствености и чистоте, љубави и смиреноумља. Подвижници су у српском народу засведочени и давно пре Светога Саве а особито после њега (Свети Прохор Пчињски, Јоаким Осоговски, Петар Коришки, Ромило Раванички и остали Синаити), све до најновијих подвижника наших дана (отац Симеон из Дајбаба, Теоктист Студенички, Јустин Ћелијски, Георгије Херцеговац-Хиландарац).
Подвижништво је карактерна црта Православне духовности уопште (не само монашке и манастирске), па је отуда оно присутно и у простом Српском народу. Свака српска побожна кућа била је доскоро као мали манастир, где се, осим безбрачности, упражњавао сваки монашки подвиг: молитва, пост, послушност, смерност, поштење, образ, честитост, милостиња, покајање. Код Срба су постили и Богу се молили и јунаци и војсковође (сам Карађорђе је држао све постове и дубоко се, пред свим народом, кајао за своје преступе, као некада Свети деспот Стефан Високи; затим многе Карађорђеве војводе, па војвода Мишић и др.), а поготову су подвижници и данас побожни српски богомољци из новијег времена (о њима ће бити посебни кореферат). Њихово је основно подвижничко гесло овако формулисао један народни богомољац: „Постом се долази до пола пута, молитвом се долази до врата Царства Божијега, а милостињом се улази у Царство“.
Срби као народ, и раније и у новије доба, имали су својих великих грешника, али су имали од вајкада до данас и својих великих подвижника, покајника, посника, молитвеника и народних добротвора. „И Свети су гријешили, па су се опет светили (тј. посвећивали су се покајањем), каже српска народна пословица. „Бог даје да се грешник каје“, каже друга пословица, а трећа додаје: „Кајање је први цвијет људскога поштења“. Све ово показује јеванђелски карактер духовности код нашег простог народа, народа који је сиротовао у свему али није Бога и душу своју никад заборављао. (Диван пример су Борића сироте из Лике, код Милана Будисављевића, које се овако моле Богу: „Боже, не заборави ни сиротињу, молимо ти се!… Не дај ти то, Боже! Не дај да сиротиња заборави на тебе“).
