Митровданска офанзива 1992. године је владику Атанасија затекла у Грчкој. Чим је тог јутра сазнао шта се дешава, одмах се вратио у Херцеговину.
Већ сутрадан је био на Врањевићима, где је био један од најтежих ратних положаја. Бројне фотографије из најтежих ратних времена сведоче о делима и величини владике Атанасија кога ће Херцеговина вечно памтити.
Није било детета у Невесињу којем није помогао. Није било рањеника којег није обишао. Обезбедио је велике хуманитарне помоћи из Грчке и дијаспоре. Захваљујући њему у Херцеговину за вријеме рата је долазио митрополит Амфилохије и митрополит амерички Иринеј Ковачевић.
Епископ Атанасије Јевтић за захумско-херцеговачког владику устоличен је на Видовдан 1992. године у Саборном храму Светог Преображења Господњег у Требињу. Био је највољенији владика, духовни отац и понос Херцеговине.
Војници о владики Атанасију
Један од ратних команданата Невесиње бригаде Ранко Продановић поводом смрти владике Атанасија рекао је да је био највећи пријатељ кога је Херцеговина имала.
”Увијек је био уз свој народ. У Херцеговину је дошао када је било најтеже – на самом почетку рата. И док је био жив говорио сам да је само Бог дао да у то критично вријеме он дође за епископа. 99 посто свог времена проводио је с народом и у рату с војском. Понекад сам се питао је ли могуће да неко ко није из Херцеговине воли више Херцеговину од Херцеговаца”, каже Продановић.
Присећа се да није било положаја гдје владика Атанасије није био.
”Није било положаја у Херцеговачком корпусу гдје није био да поприча са борцима, да их охрабри како је само он знао”, каже Продановић.
Ратни командант Друге лаке пјешадијске бригаде Боро Антељ с тугом се сјећа многих дана проведених с владиком Атанасијем кога је познавао од 1981. године.
”Након мајског Сабора СПЦ-а 1992. на коме је изабран за владику херцеговачког дочекао сам га у Подгорици на аеродрому. Постао је тада наш отац. На Борачком језеру је формирана Друга лака пјешадијска бригада и Српска општина Коњиц од становништва села Бијела, Борци, Борачко језеро, Кула, Чичево и избјеглица из Мостара. Није било разлике између војске и народа. Нисмо имали општину, никакву инфраструктуру, фирме, ништа. Владика Атанасије је помагао непрекидно. Обезбједио је велику хуманитарне помоћи из Грчке и дијаспоре. Бринуо је о борцима, о народу, посебну бригу је имао за дјецу, а посебно дјецу погинулих бораца”, истиче Антељ.
