Тишина која понекад као да одзвања са висине неба није знак заборава, већ најдубљи говор поверења. У њој се крије пут који срце води душе ка дубљем сусрету са Љубављу. Бог није Бог буке, већ Бог тишине – и у тој тишини открива се више него у свакој речи. Како чути и разумети тај тихи шапат који испуњава сваки неми простор? Постоји тренутак у животу када свака реч закасни. Када савети изгубе смисао, а утехе звуче као празне фразе. Када ни најближи не могу да помогну. Када човек стоји сам – у свом личном Гетсиманском врту – и тражи од Бога само једно: да проговори. А Он – ћути.
Можда је то ћутање болније од саме невоље. Оно рађа питања која пеку. Где је Бог? Зашто не одговара? Зар не види? Зар не чује? Али ово питање није ново. Постављали су га пророци, апостоли, мученици. Ипак, ћутање Божије није празнина. Понекад је оно – најгласнији позив.
Ћутање као позив на дубљу веру
Бог не ћути зато што је далеко. Он ћути зато што жели да Му приђемо ближе. Докле год нам одговори стижу брзо, ми често остајемо на површини – као деца која траже од родитеља слаткише, али не и разговор. Али кад Бог ућути, у човеку се нешто сломи. Тада молитва више није обавеза. Постаје крик. Постаје суза. Постаје повратак срцу.
Хананејка из Јеванђеља знала је то ћутање. Њена ћерка је била тешко мучена, а Христос – ћути. Апостоли хоће да је отерају, али она не одустаје. Уместо да се увреди, она се смири. И добија једини комплимент који је Христос у Еванђељу дао: „О, жено, велика је вера твоја!“ (Мт. 15,28)
Ћутање Божије је некад поверење. Он верује да ћеш Му веровати и када Га не чујеш. Јер љубав која остаје у тишини – истинска је.
Ћутање као очишћење душе
Можда Бог чека да најпре ми ућутимо.
Савремени човек је окружен буком. И унутра и споља. Толико мисли, брига, очекивања, страха, амбиција. Молитве често нису ништа друго до спискови: „Дај ми ово, уради оно, заштити ме од овога…“ Ретко питамо шта Бог хоће. Али тек када унутрашња бура утихне, чује се шапат.
Пророк Илија је тражио Бога. Прошао је силан ветар, и земљотрес, и огањ. Али Господ није био у њима. На крају, појавио се тихи, лаки поветарац. И ту – беше Господ. (1. Царевима 19) „Буди тих пред Господом и чекај Га“ (Пс. 37,7). То је позив на дубоку унутрашњу сабраност. Бог није онај који упада у живот. Он не виче. Он је ту – али се скрива да бисмо Га тражили.
Ћутање Божије учи нас ћутању пред Њим. А то ћутање – није празнина, него присуство.
Ћутање као припрема за чудо
Често је тишина увод. Ноћ пред зору. Празнина пре пуноће. Погледајмо Јова. Изгубио је све – породицу, здравље, углед. Људи му се смеју. Жена му каже: „Прокуни Бога и умри.“ А Бог – ћути. Ћути све док Јов не престане да поставља питања, да тражи објашњења. И тек тада, у најдубљем смирењу, каже: „До сада сам само слушао о Теби, а сада Те очима видим.“ (Јов 42,5) Тек тада – Бог проговара. И све му враћа.
Божије ћутање је као поље у које се сеје семе. Ништа се не види. Али испод земље – ниче нешто ново.
Често чекамо чудо споља, а Бог ради чудо у нама. Обрађује срце, сече сувишно, дуби нове просторе за веру. Његова тишина – није одсуство. То је дубоки рад. Као хирург који не прича док оперише.
Ћутање које позива на лични крст
Нека ћутања нису пролазна. То су животни крстови. Они се не решавају, али се освећују. Људи често питају: „Зашто се ово мени дешава?“ Али понекад нема одговора. Или боље речено – одговор није у речима, већ у томе шта ћемо постати кроз ту патњу.
Свети Силуан Атонски годинама је молио Бога да му се поново јави као у младости. Али Небо је ћутало. Тек из тог болног ћутања рођена је једна од најдубљих православних мисли: „Држи ум свој у аду, и не очајавај.“ То није реченица која се смишља. То је плод ћутања – и трпљења.
Ћутање нас води дубље од питања. Оно нас не учи да избегавамо бол, већ да се преобразимо у њему. Да не бежимо од крста, већ да га понесемо са Њим. И тада – више и не питамо: „Зашто Бог ћути?“, већ: „Господе, шта желиш да ми кажеш овом тишином?“
Бог ћути да бисмо Га волели због Њега самог
Када све утехе нестану, када молитва постане само тишина, када све изгледа као празно место – остаје Он. Он, не као Бог који испуњава жеље, него као Љубљени. Онај који је ту и када ништа не даје. Тада вера постаје љубав. Не љубав због користи, већ љубав која воли Њега – зато што је Он Он. И то је почетак зрелог односа са Богом.
Као што прави пријатељ не тражи услуге и разговор, него присуство – тако и душа, када прође кроз тишину, почиње да жели само једно: Њега. Не Његове дарове, већ Његово лице.
И на крају…
Не бој се ако Бог ћути. Његово ћутање није знак да те заборавио. Напротив – можда је знак да ти верује. Да си Му довољно близу да те води дубљим путем. Путем срца.
Бог није Бог буке. Он је Бог тишине. И Његова тишина може бити пунија од сваког гласа – ако Га слушамо срцем, не ушима.
Његово ћутање нас не одваја од Њега. Оно нас уводи у Њега.
