Устав из 1974. био је само по имену темељни закон СФР Југославије. Суштински, он је представљао идеолошко-политички акт којим је озваничен процес дезинтеграције не само државно- правног простора Југославије већ и Србије, а његово патогено идеолошко зрачење и дејство трају и данас.
У Скупштини СФРЈ 21. фебруара 1974. проглашен је Устав за који је речено да је „нова етапа у развијању југословенског социјалистичког самоуправљања“.
Тада је СФРЈ конфедерализована, а Србија дезинтегрисана, претварањем њених покрајина Косова и Метохије и Војводине у својеврсне „државе у држави“.
Разбијање Југославије
Тај устав умногоме је омогућио разбијање претходне Југославије, почетком деведесетих година 20. века.
Устав СФРЈ из 1974. био је тада најдужи у свету, а његов темељ је био бизарни аксиом Едварда Кардеља о „федерирању федерације“ иза кога је сакривено озакоњивање стварања конфедерације квазидржава, република и покрајина, са правом отцепљења.
Тако је уставноправно створена могућност одвајања покрајина од Србије као врхунац процеса започетог уставним амандманима из 1971. године. По Уставу СФРЈ из 1974. аутономне покрајине су добиле право на сопствене уставе, на чију примену и промену Србија није могла да утиче. Истовремено, покрајине су добиле право вета којим су могле да зауставе било какву примену и промену Устава Србије.
Највише контроверзи и историјских последица проистекло је из одредаба Устава о државном уређењу СФРЈ, што је деведесетих година прошлог века коришћено као правни основ за процес распада земље.
Устав из 1974. дао је тадашњим југословенским републикама, а посебно покрајинама унутар СР Србије – Војводини и Косову и Метохији, широка права и овлаштења.
Покрајине су имале своја државна и партијска председништва. Њихова територија није се могла мењати без одлуке покрајинске Скупштине, а покрајинске власти имале су чак право вета на одлуке власти у Србији.
Величање Тита и критике Устава
Јосип Броз Тито, председник СФРЈ, проглашен је за доживотног председника Југославије и његово име је ушло у текст Устава.
Током јавне дискусије о предложеним променама Устава, професор београдског Правног факултета Михаило Ђурић осуђен је на казну затвора након објаве одржаног говора у којем се противио спровођењу планираних уставних промена.
Истичући да Југославија постаје само географски појам, на чијем се тлу под маском доследног развијања равноправности између народа успоставља неколико независних, чак и међусобно супротстављених националних држава, Ђурић је упозорио да та уставна промена не само што из основа мења карактер досадашње државне заједнице југословенских народа, већ и одбацује саму идеју једне такве државне заједнице.
Ђурић је тада навео: „Уколико нешто још од Југославије остане, то је само зато да бисмо у следећој фази промене имали шта да приведемо крају“.
Његове речи обистиниле су се током распада земље, када су се сепаратистичке републике позивала управо на уставна решења из 1974. године.
