Од производње и продаје ракије може добро да се живи, тврди за Инфостуд Милутин Крстајић из Банатског Карађорђева, власник мале породичне дестилерије под називом Сил 3.
На имању које је наследио од тазбине овај мали произвођач традиционалног српског жестоког пића годишње произведе око 4.000 литара и то шљивовице, као и ракија од крушке, кајсије и дуње, пише Инфостуд.
Каже да се годинама из хобија бавио печењем ракије, али да је на наговор пријатеља и породице хоби последњих година претворио у посао.
„Морам да будем поштен и да кажем да ја не живим само од овог посла, већ и од пензије коју сам зарадио радећи у Народној банци Србије. Али, без обзира на то, као и на чињеницу да овај посао захтева прилична улагања, односно инфраструктуру коју сам ја већ имао, захтева и машине и неку опрему, уколико правите добру ракију и имате купце, зарада је загарантована“, каже Милутин за Инфостуд, наводећи да се у бизнис са ракијом не може улазити без неколико десетина хиљада евра.
„Да смо супруга и ја млађи могли бисмо да проширимо посао, али овако ја се надам да ће моја деца за коју годину преузети, па онда наравно у складу са модерним временима и технологијом све то подићи на виши ниво“, каже Крстајић који је своју фирму регистровао 2017. а са продајом ракије почео наредне године.
Он додаје и да је предност што ракија нема рок трајања, односно што јој квалитет и цена расту са протоком времена.
Расте извоз ракије на инострана тржишта
Према подацима Привредне коморе Србије у нашој земљи се годишње произведе око 50 милиона литара ракије, од чега 30 милиона литара произведу дестилерије регистоване у Министарству пољопривреде, шумарства и водопривреде, док преосталих 20 милиона литара се произведе за личне потребе.
У Србији је према последњим подацима регистровано око 730 произвођача жестоких алкохолних пића, а и извоз ракије на инострана тржишта годишње расте по стопи већој од 20 одсто. Ракија се највише извози у Хрватску, БиХ, Црну Гору, Немачку и САД, али се листа тих дестинација шири, па је домаћа ракија почела скоро да се пакује и пут Азербејџана, Литваније и Летоније.
Александар Богуновић, секретар Удружења за биљну призводњу и прехрамбену индустрију Привредне коморе Србије каже за Инфостуд да постоји последњих година веће интересовање за отварање дестилерија, али да се углавном ради о људима који желе да ово раде као додатни посао, односно као хоби којим би да се баве на законом прописан начин. Наиме, према његовом објашњењу усвајањем Закона о јаким алкохолним пићима знатно је поједностављена процедура регистрације произвођача, па се због те чињенице велики број оних који су претходно пекли ракију одлучио да региструје и послује на легалан начин.
„Годишње се оснује око 100 нових дестилерија, али се одређен број и брише из регистра. Највећи број су мали произвођачи, али чињеница је да број расте, као и производња ракије у Србији“, каже Богуновић.
Нелојална конкуренција велики проблем
Мирослав Кнежевић, из Савеза произвођача ракије Србије додаје и да се готово половина од укупног извоза прода на тржиштима чланица Европске уније, око 30 одсто у земљама ЦЕФТ-а а остатак одлази на друга инострана тржишта. И Кнежевић и Богуновић истичу да су за производњу ракије неопходна прилична улагања, како у воћњаке или куповину воћа, у постројење, машине и опрему, као и да се поврат уложених средстава може очекивати тек након пет или шест година.
„Може да се живи од производње ракије у Србији, произвођачи остварују зараду, то није спорно, али ситуација би могла да буде и боља када не бисмо имали нелојалну конкуренцију“, каже нам Кнежевић наводећи да нема прецизних података колико је оних који своју ракију продају мимо легалних токова, на пијацама, преко интернета или на неки други начин.
Он истиче да ако се процењује да је таква производња готово два пута већа од оне регуларне, онда је јасно да има много ракије на црном тржишту.
„Додатни проблем је лажно декларисање, односно на амбалажи пише да је ракија, а ради се о етил алкохолу коме се додаје вештачка арома. И, уместо да се тако и продаје, он се заправо продаје као ракија, иако није“, наводи Кнежевић.
Како подсећа, ракија је, без дилеме, српски бренд, да смо готово сви одрасли уз казан, те да вероватно у Србији и нема домаћинства која у кући нема барем литар ракије.
Држава даје субвенције
На пораст броја произвођача утицала је и одлука државе да субвенционише ову врсту производње, па се произвођачима нуде бесповратна средства у вредности од 60 одсто планиране инвестиције, за изградњу објекта, његову адаптацију, доградњу или реконструкцију, за трошкове израде пројекта и техничке документације, као и за набавку опреме, уређаја или машина. Такође, према речима саговорника Инфостуда, предузетници могу да аплицирају и за подстицаје намењене за улагања у производњу и прераду воћа од којег се прави ракија.
Цена домаће ракије варира од укуса, квалитета, године производње, али и јачине бренда који стоји из ње, па се у продавницама или директно од произвођача може купити у распону од око 1.200 до више хиљада динара. Наравно, уколико се заиста ради о правој ракији, произведеној од воћа назначеног на флаши.
Подаци ПКС и Савеза произвођача ракије показују да је највише произвођача у Расинском, Златиборском и Шумадијском округу, док су међу најпопуларнијим ракијама шљивовица, те ракије од крушке и дуње. Србија је трећа земља у свету по производњи шљиве и најпрепознатљивија земља по шљивовици, односно националном алкохолном пићу произведеном од овог воћа. Шљивовица је прошле године и званично уврштена у Унескову листу нематеријалног културног добра, истичу у ПКС.
