На споменику Петру Кочићу, који краси центар Бањалуке, исклесане су речи које представљају Кочићев животни мото: „Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас“. Истина, слобода и отаџбина биле су за Кочића највиши идеали за које се залагао током живота, па је ове три речи увек писао великим почетним словом.
Кочићев културно-политички рад немогуће је разумети без бољег познавања његовог родног Змијања, области смештене недалеко од Бањалуке. Тај крај, бременит устаничком и слободарском традицијом, изнедрио је јунаке Кочићевих дела, по менталитету и особинама бистре, интелигентне, поносне и плаховите људе, дубоко привржене српској традицији и духовности.
Кочић се током кратког животног века стално кретао на граници између уметности и политике. Његово књижевно дело настало је махом током студија у Бечу или касније у паузама политичке борбе. „Јазавац пред судом“ представља својеврсну кратку историју Босне и Херцеговине под аустроугарском окупацијом. Најпознатији Кочићев јунак Давид Штрбац није дошао пред царски суд да тражи милостињу, него да кроз сузе и смех каже све што мисли о царевини која га је довела до просјачког штапа.
Сиромаштво у којем је живео није утицало на Давидов национални дух и понос. Оштрицу своје критике, кроз уста Давида Штрпца, Кочић није усмерио само према аустроугарском окупатору, већ и ка српској чаршији, посебно вођама покрета за црквено-школску аутономију, којима аграрно питање и положај кметова није представљао приоритет у политичком деловању.
Глас потлачених
Иво Андрић је приметио како је Кочић био глас потлачених и поробљених, али не и поражених људи, сиромаха богатих гордошћу. И док је жандармерија претраживала домове у потрази за његовим делима, Кочић је у подлистку „Отаџбине“ цитирао мисли Џона С. Мила: „Само најсуровији деспотизам тражи да сваки грађанин безусловно слуша заповести оних који су на власти“.
Упркос предузетим мерама, Кочићева дела су проналазила пут до читалаца у Босни и Херцеговини, најчешће у тајности преношена преко границе и растурана по покрајинама. Кочићеве идеје нашле су плодно тло нарочито међу напредном омладином, револуционарном младобосанском генерацијом. С обзиром на то да је већина Младобосанаца била пореклом са сиромашног и запуштеног села, они су исправно процењивали значај аграрног питања, а у Кочићу су препознали један од политичких узора које је требало следити.
„Отаџбина“
На Видовдан, 1907. године, у Бањалуци је изашао први број листа „Отаџбина“, који представља специфичну појаву у историји српске штампе. „Отаџбину“ је покренуо Кочић са мањом групом сарадника, међу којима су се истицали Васо Кондић, Коста Мајкић, Јово П. Поповић, Светозар Зрнић и други. Кочић је био аутор већине рубрика у листу кроз које је аутентичним речником исмејавао и критиковао аустроугарску управу. Иако је излазио кратко, лист је оставио дубок траг у политичком и уопште друштвеном животу Бањалуке и Босанске Крајине. Лист је од првог броја стајао на позицијама хитног решавања аграрног питања и побољшања положаја кметова чији је мучан живот био карактеристичан за тај простор.
У уводнику првог броја изложен је програм листа у којем се, између осталог, наводи:
„Тражићемо све оне политичке и грађанске слободе без којих се не да ни замислити уставан народни живот, (…) слобода лична, слобода збора и договора, слобода штампе, слобода удруживања итд“.
Босна као српска земља
У економским питањима уредништво „Отаџбине“ било је мишљења да сва природна богатства Босне и Херцеговине припадају њеним грађанима, те да је аграрно питање кључно друштвено питање у земљи које треба решити тако да штету не трпе ни кмет ни ага. Даље се наводи: „Запуштеном и запарложеном пољу народне просвете, том бедном пасторчету данашње управе, обратићемо онакву пажњу какву због своје важности и заслужује“. Уредништво је изразило своје уверење да су Босна и Херцеговина у националном смислу српске земље, мада никоме неће наметати српско име.
Аустроугарска управа правилно је проценила значај листа и против уредништва је примењивала оштре репресивне мере. Кочић је први пут изведен пред суд са сарадником Јовом Поповићем почетком јула 1907. године, да би њему и Васи Кондићу поново суђено октобра 1907. године због серије текстова уперених против власти. Један од таквих чланака појавио се у првом броју „Отаџбине“ под називом „Тежак“ у којем је Кочић приказао бедно материјално стање сељака, који је по ауторовом мишљењу, боље живео у време османске управе.
Дана 12. марта 1908. године објављен је чланак „Мирише барут“ аутора Драгомира Јанковића у којем се наводи како на Балкану ваздух мирише на барут и предстоје судбоносни догађаји које је изазвала Аустроугарска својим освајачким тежњама. Чланак је у себи садржавао најинтимније осећаје српског народа у окупираним покрајинама. Завршава се речима: „Брату брат – Шваби рат“.
Према мишљењу Ристе Томића, благајника листа, поменута лозинка садржавала је у себи јасан став – „јединство са Србијом и борбу против швапске тираније у Босни и Херцеговини“! У чланку се изражавала солидарност са сународницима у Краљевини Србији од које се очекивало да ће у име свих јужних Словена повести борбу против германских освајача. Ниједна новина на овим просторима никада раније није објавила ништа слично овом чланку. Сходно томе, освета власти била је сурова, а лист је изгубио дозволу за штампање.
Слобода као светиња
Принцип слободе био је за Кочића светиња. Аустроугарску управу сматрао је извором свог зла и ограничавања народних и грађанских слобода и права. Данило Димовић, саборски посланик и адвокат који је Кочића често бранио пред аустроугарским судовима, сматрао је Кочића одлучним и борбеним политичарем, увек спремним да жртвује себе за виши циљ.
Димовић наводи како Кочић приликом саборских расправа није могао да обузда свој темперамент: „Он је осећао и видео сву беду сељачку, па је као човек правде и истине водио борбу за сељака на свим линијама“. „Ко се не бори за слободу сељака, тај се не бори ни за националну слободу, јер социјално ропство не може да постоји у једној слободној нацији“, упозоравао је Кочић пред босанскохерцеговачким Сабором. Уз борбу за бољи положај кметова, радника и решавање аграрног питања, Кочић и сарадници улагали су велики напор у заштиту српског језика и унапређење просвете.
Кочић је упорно војевао против туђинских наноса у српском језику супротстављајући им богато лексичко наслеђе Змијања и Босанске Крајине. „Тај утицај је тако штетан да ми морамо страховати да нам се наш красни језик, најлепши међу словеначким језицима, сасвим не исквари“, наглашавао је Кочић. Недељу дана пре Принципових историјских пуцњева, изашао је последњи број „Отаџбине“, која се у међувремену из Бањалуке преселила у Сарајево, у којем се у вези аграрног питања пророчански поручује: „Увек нам обећавате да ћете решити овај проблем и непрестано нас заваравате! Знајте да су већ напуњени карабини који ће ово питање решити“.
Снажан глас Босне
Покиданих живаца и помраченог ума од болести која га је годинама морила, Кочић се угасио пре времена у психијатријској установи у Београду. Када би говорио о Босни, Кочићу би блеснуле очи и он би брзо од болесног и тихог лика постајао борац, политичар и вођа. Био је оптимиста и то је годило духовима под ондашњом аустроугарском окупацијом. Мржњу према Аустроугарској задржао је до последњих дана живота. За Аустријанце је увек имао речи омаловажавања и није губио наду у коначно ослобођење и уједињење, говоривши за Босну и Херцеговину: „Ма то ће бити Србија, као и ово овде“.
Јован Дучић је приметио како је Кочић, боље него ико, успео да открије једну земљу са новом српском душом, незадовољном, огорченом, прекипјелом, осветничком, која је толико везана за косовски идеал и обилићевску правду, закључивши: „Босна припада оном који је за њу умирао на турском коцу и на аустријском конопцу“.
Двадесет година после Кочићеве смрти Милан Будимир је записао како је дух Аустрије и даље живео међу нама, те поставио питање једнако актуелно и у времену у којем живимо: „Може ли се политичка самосталност Јужних Словена изградити све док они културно и политички робују Западу? Хоће ли Лујо са својим Јабланом моћи да победи тог најопаснијег противника, чију је моћ Кочић тачно наслућивао“. Павле Лагарић, посетивши Кочићев гроб у Београду, бележи неколико речи којима се опростио од драгог пријатеља, а које одишу са нешто више оптимизма. Кочић је за нега био снажан глас Босне, „глас који је некада молио и преклињао, а некада и претио и оптуживао“. Ради тога гласа Кочић се уздигао у „неизмеран свод домаћих бесмртника и постао љубимац целог народа“.
