Западне елите су беспомоћно заглављене у сукобима у Украјини и у Западној Азији. У исто време, оне више нису омиљене ни на Западу ни у „остатку света“, што је само старо име за Глобални југ, које само разоткрива бескрајну ароганцију.
Западне елите истрајавају на идеји о сопственој супериорности и одбијају да се суоче са истином: епоха њихове владавине је завршена. Запад је коначно пао на глобалној шаховској табли, лаконски констатује геополитичар Мухамед Ламине Каба са Панафричког универзитета.
Западне елите су, додаје овај геополитичар, упркос томе што упорно поричу истину, убеђене да ће њихова империја васкрснути, неким чудом провиђења, али њима је већ пресудила историја: „Њихова (лажна) супериорност је мит, њихова ароганција је њихова гробница. Ова реалност је можда горка, али ослобађа.“
За то време, наставља Каба, западна спољна политика „‘остатку света’ намеће санкције, без обзира на последице“. То не може да сакрије чињеницу да „западна империја“ посустаје, суочена са појавом нових сила, попут Русије и Кине, окупљених унутар БРИКС-а.
Требало би да су до сада већ научиле лекцију, додаје афрички геополитичар: „Императив је да се западне елите најзад пробуде и промене свој униполарни приступ како би се окренуле мултиполарној будућности.“
То се, наравно, неће догодити. И то видимо на свакој тачки глобуса, од Украјине или Западне Азије, све до Тајвана. То је, једноставно, „модус операнди“ Колективног запада, предвођеног САД: политичко лицемерје. Иако се представљају као „шампиони демократије“, „транспарентности“ и „људских права“, иза кулиса Запада заправо доминирају манипулација и корупција.
„Демократија се најзад испоставља као предвидљиво оруђе контроле, где гласови бирача нестају пред ‘посебним интересима’. Наводна демократије западних елита само лоше прикрива њихове стварне намере“, тврди Каба.
Међутим, знаци пада Запада су очигледни: најпре, експлодирајући јавни дуг и губитак поверења у институције. „Будуће генерације“осудиће западне елите због њиховог слепила и похлепе“, додаје Каба.
Празник на сунцу у Рио де Жанеиру
Стање које влада у западним елитама је добро показао недавни Самит Г20 у Рио де Жанеиру. Како пише бразилски аналитичар Пепе Ескобар на сајту „Крејдл“, овај Самит је понудио „прилично интригантан спектакл дубоко геополитички и геоекономски подељеног западног света, који покушава да се охрабри ‘празником на сунцу’.“
Било је доста тога на Самиту Г20 што може да заинтересује пажљиву публику, наставља Ескобар. Рецимо, француски председник Емануел Макрон је око поноћи, праћен јаким обезбеђењем, прошетао плажом Копакабана; председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен је ходала боса по песку, загледана у таласе океана, док је „привремени станар Беле куће, амерички председник Џозеф Бајден – коме рок трајања истиче за мање од два месеца – пропустио је да се породично фотографише са лидерима Г20 јер је разговарао са палмом.“
За то време, званичници у Вашингтону су признали да су „допустили“ Украјини да нападне мете дубоко унутар територије Руске Федерације, што је „само преамбула за потенцијални трећи светски рат.“
Међутим, права звезда ове церемоније био је кинески лидер Си Ђинпинг, додаје Ескобар, јер се „главна улога Пекинга као мотора сарадње широм Азије и Пацифика односи на већину незападних чланица Г20. Кина је највећи трговински партнер за 13 економија АПЕЦ-а и одговорна је за 64,2 одсто привредног раста Азије и Пацифика.“
„Покушајте то да упоредите са Г7 (групом земаља која окупља најмоћније економије Запада), чији су „главни извозни послови ‘бескрајни ратови’ и ‘револуције у боји’, преко трговинских ратова, све до цунамија санкција и конфискације/крађе туђе имовине.“
Да ли је могућа нова америчка револуција?
Када кажемо „Запад“, мислимо на Америку. Овде је главна вест избор новог/старог председника САД Доналда Трампа, од којег се очекује да спроведе „нову америчку револуцију“.
Како на свом, веома читаном блогу, пише руски политички аналитичар Дмитриј Орлов: „Новоизабрани председник наводно жели да разбије ‘дубоку државу’ и саставио је листу ‘храбрих реформатора’ који треба да преиспитају вашингтонски систем масовне корупције.“
Овај „систем масовне корупције“ се може превести као „мочвара“ или „дубока држава“.
„Да ли је ова друга америчка револуција заиста неопходна?“, пита се Орлов и додаје: „Јесте, уколико имамо у виду стварне америчке проблеме. На пример, амерички медицински систем са 25 одсто опорезује сваког пореског обвезника, што је прилично велики трошак ако знамо да су многи Американци лишени приступа чак и најосновнијој здравственој заштити.“
Или, узмимо пример америчког војног буџета, који износи више од буџета „остатка света“ узетих заједно, али који у развоју оружја, у односу на конкуренте, заостаје најмање две деценије. „На пример, Русија, Кина, Северна Кореја, Иран, па чак и Индија, имају хиперсоничну ракетну технологију, али не и САД“, примећује Орлов.
Стање у америчком образовном систему боље је да не помињемо. „Половина становништва САД је функционално неписмена, до те мере да не може да чита својој деци приче за лаку ноћ, нити да разуме упутства на бочицама лекова.
Поређења ради, стопа писмености у Русији је 99,8 одсто“.
А ту је и питање широко распрострањене, заправо универзалне корупције. У протекле две године, бивша Украјина је била кључни центар Запада за корупцију; милијарде долара, у облику свеже штампаних новчаница, пребациване су у Кијев, а затим су се враћале кући, као дипломатски пртљаг званичника САД и ЕУ.“
Можда је најгори од свега дуг америчке владе, који сада износи око трећине глобалног БДП-а. Исплате камата на амерички савезни дуг престигле су астрономску потрошњу на одбрану а ускоро ће престићи и трошкове социјалног осигурања. Како додаје Орлов: „Ствари које не могу да трају никада не треба чинити.“
„Јасно је да је америчком систему потребна реформа, и то под хитно“, додаје руски аналитичар. „Али, шта ако се овај систем не може реформисати? Шта ако је то већ потпуно развијен систем, неспособан за даље еволуционе промене?“
Трамп као Горбачов
Трамп је, слично последњем совјетском вођи Михаилу Горбачову, пробудио велика очекивања. Горбачов је за само пет година прошао пут од најомиљенијег до најомраженијег совјетског вође. Реформска кампања коју је покренуо последњи генерални секретар Комунистичке партије СССР-а звала се перестројка. За пет година перестројке, „економија Свесовјетског Савеза је потпуно уништена, а земља се распала на низ корумпираних, криминалних феуда“.
Односно: „Немају сви проблеми решења и не могу се сви системи реформисати. Горбачов је свеједно наставио са својим реформама, не схватајући стварно шта реформише, а систем се, потом, једноставно срушио“.
Русија је успела да се поново изгради као друштво са јаким федералним центром и са великом улогом владе у економији. Међутим, како закључује Орлов, остаје отворено питање да ли ће САД моћи да прођу кроз сличан циклус смрти и поновног рађања.
Постоје битне, суштинске разлике између САД и Русије. „Русија је мултиетничка историјска држава, једна од најстаријих у Европи, са сопственим језиком, културом и хиљадугодишњом историјом државности, коју је одржала руска војна храброст која нема премца у свету“, примећује Орлов. Због тога је Русија могла да се „уздигне из пепела попут митског феникса, сваки пут све већа и јача“.
Међутим, САД су само некадашњи колонијални посед пропале Британске империје, са позајмљеном културом, позајмљеним религијама и позајмљеним језиком. Да ли ће њен мото „Е плурибус унум“ (Из мноштва јединство), који је одштампан и на америчким новчаницама, важити и убудуће, пита се Орлов. Или би га сада требало променити у нови: „Е плурибус нада“ – Из мноштва ништа.
Борис Над
