Током децембра, интернет је био преплављен изненађењем због нагле популарности новеле Фјодора Достојевског „Белe ноћи“ међу британском омладином. Захваљујући виралним објавама на ТикТоку, људи у Великој Британији брзо су разграбили ново издање ове књиге.
Овај феномен можда није у потпуности неочекиван; друштвене мреже могу било коју тему преко ноћи претворити у тренд. Ипак, лепо је помислити да су Белe ноћи нешто посебно — трајни фрагмент руске културе који се не може лако занемарити. И то је заиста тачно.
Нешто у овој новели увек позива на реинтерпретацију и оживљавање
„Белe ноћи“ су екранизоване чак 30 пута, од чега је само пет адаптација настало у Русији; остале су произведене у Сједињеним Државама, Шпанији, Италији, Јужној Кореји, Индији и Немачкој. У последњих 20 година ова новела је пет пута преведена на енглески језик. Нешто у њој непрестано позива на реинтерпретацију и оживљавање.
Главни јунак Белих ноћи, безимени наратор, оличење је усамљеног човека. Његов живот састоји се од самотних шетњи улицама Санкт Петербурга, толико усамљен да разговара са кућама, чак бринући због једне која је префарбана из ружичасте у жуту. Када напусти град, замишља себе у Италији.
Његова друштвена изолација је толико дубока да не може да поздрави људе које свакодневно среће. За њега је најдубља усамљеност бити окружен другима, а ипак осећати се невидљивим.
Он је такође сиромашан. Када упозна Настењку, касни с плаћањем кирије, надајући се да ће дуг покрити следећом платом – својим јединим извором прихода. Чак му ни основне потребе нису задовољене.
Наратор остаје сломљеног срца
Након што се отвори Настењки, младој жени која је подједнако несрећна и заробљена својим околностима, чини се да је освојио њену љубав. Али та крхка нада бива уништена када се појави Настењкин бивши љубавник, а она му моментално – готово инстинктивно – пада у загрљај, остављајући наратора сломљеног срца и трајно „заробљеног“ у пријатељској зони.
Овај концепт – пријатељске зоне – и данас је итекако актуелан. Наратор постаје „Шредингеров човек“, истовремено вољен као пријатељ, али искључен из романтичног односа. Он је поверљив саговорник и емотивна подршка, али на крају остаје по страни. Иако је испрва задовољан тиме да буде Настењкин пријатељ, убрзо се заљубљује у њу. Она му заузврат обећава љубав – или се тако чини – све док се не врати њен прави љубавник и његове снове моментално уништи.
Настењка: Сложен лик у сенци околности
И сама Настењка је сложен лик. Она је љубазна и лепа девојка, која је одрасла везана за своју слепу бабу. Њено најживље сећање је одлазак у позориште на представу Севиљски берберин. Заљубљује се лако, готово импулсивно. Можемо ли је због тога кривити?
Усамљеност и чежња за недостижним
Теме приче – усамљеност, неиспуњена чежња и друштвена искљученост – дубоко резонирају са савременим младим људима. Свет сведен на екране мобилних телефона подстиче изолацију. Повезивање с другима постаје све теже из више разлога: атомизација друштва у информационе мехуре и растући трошкови живота, који често гурају младе у дуг пре него што зараде прву плату.
Ту је и потрага за љубављу. Пронаћи партнера путем мобилне апликације може деловати као згодно решење, али парадокс је очигледан: што је потрага ефикаснија, то везе постају пролазније. Искусто се можда повећава, али срећа често остаје недостижна.
На тај начин, три централне теме Белих ноћи се преплићу: отуђеност од друштва, лична усамљеност и чежња за недостижним. Ове универзалне борбе директно обраћају младима који се суочавају са фрагментираним друштвеним и економским стварностима данашњице.
Достојевски као мост између прошлости и садашњости
У свету неограничених опција и несигурних прилика, човек може осећати да лута у друштвеном лифту који никада не води никуда. Достојевски, традиционално виђен као један од најмрачнијих писаца у историји књижевности, пружа спасоносно уже. Он поручује: „Ниси сам. Људи су се овако осећали пре 150 година у Санкт Петербургу и преживели су.“
На шта нас подсећа ово дело?
Његово дело нас подсећа да су усамљеност, разочарање, љубав и губитак саставни део људског искуства. Његова порука, испоручена кроз призму руског психолошког реализма, јесте порука солидарности: „Ниси сам у својим борбама.“
Зато Фјодор Достојевски опстаје. „Белe ноћи“ нуде својеврсни уметнички приручник за навигацију кроз усамљеност и сломљено срце. У ери кратких видео-формата и виралних трендова, изузетно је да је писац из 19. века пронашао пут до срца британских тинејџера путем ТикТока. Али можда то ипак није тако изненађујуће. Достојевски говори о безвременим и универзалним аспектима људског постојања – и то је нешто што ниједан алгоритам не може заменити.
