Почетна » Историја » Тајни договор кнеза Михаила и књаза Николе: За слободу и уједињење

Стварање једне, велике српске државе

Тајни договор кнеза Михаила и књаза Николе: За слободу и уједињење

Српски кнез Михаило Обреновић и црногорски књаз Никола I Петровић на данашњи дан, 23. септембра 1866. године закључили су уговор о заједничкој борби за ослобођење од Турака и уједињење српских земаља.

Први најочигледнији кораци ка уједињењу Србије и Црне Горе у једну државу су направљени склапањем Тајног споразума од 23. септембра 1866. године између Црне Горе, књаза Николе I Петровића и Србије, кнеза Михаила Обреновића на Цетињу.

Према том споразуму, после успешног рата против Османског царства, који је био усмерен ка ослобођењу српског народа који је живео под Турцима, Никола се требао одрећи престола у корист кнеза Михаила, а Црна Гора припојити јединственој српској држави.

Договор

Договори представника Београда и Цетиња одвијали су се у најстрожој конспирацији у Италији. Ту је 5. октобра 1866. године потписан тајни војни споразум о заједничкој активности на ослобађању Србије и Црне Горе од Турске. Овим тајним актом Србија се обавезала да Црној Гори „уручи 50.000 дуката, извесну количину оружја, војне опреме и пошаље војне старешине – официре и подофицире за обучавање црногорске војске“.

Црна Гора је „пристала“ да, после ослобођења од Турака, „приступи српској држави“. Споразумом се, такође, предвиђало да на престо заједничке државе „засједне“ српски кнез Михаило Обреновић. А књаз Никола Петровић беше се овим уговором обавезао да у корист српскога идеала – стварање једне европске државе – абдицира.

Као компензацију за одрицање од суверенитета имао је да и убудуће носи титулу српског принца. Као такав примао би од Србије годишњу апанажу од 20.000 дуката. Овде ваља споменути да је овим тајним актом предвиђено да у случају ако кнез Михаило не буде имао наследника, на престо ступио црногорски књаз.

Никола је иначе знао да његов кум, кнез Михаило Обреновић (кумовао на крштењу књегиње Зорке 1864. године) нема потомака. Тако је сасвим је природно очекивао да он једног дана постане „цар српског Балкана“.

Након потписивања тајног српско-црногорског споразума у Италији, у Београду је усвојен и потписан посебан Протокол. Претходно су, на Цетињу, 14. септембра 1866. године, Протокол усагласили изасланик српског кнеза Михаила Обреновића – Милоје Лешњанин, и црногорског књаза Николе Петровића – војвода Петар Вукотић. После решавања неких спорних питања овај документ, у два „једногласна егземплара“, потписан је у Београду. Параф у име српског кнеза ставио је Илија Гарашанин. У име црногорског књаза – Нићифор Дучић.

Вео заборава

Михаила ће убрзо стићи трагична судбина на Кошутњаку, јер његове идеје нису годиле ушима великих сила. Његовим губитком Срби и сви житељи са југоистока Европе изгубили су човека са визијом о ослобођењу Балкана од Османске империје. И од тог тренутка Тајни споразум ће прекрити вео заборава. У историјском развоју односа ових држава настаће само један камен спотицања. А то је која ће династија понети барјак уједињења српског народа. И Петровићи и Обреновићи су били убеђени да то припада управо њима. А ту су били и Карађорђевићи који су из прикрајка чекали своју шансу.

Од убиства Михаила Обреновића кнез Никола I мења „своје држање према Србији“. А од устоличења Милана Обреновића све више бива преокупиран идејом да Петровићи постану свесрпска династија и устоличена на „престолу“ у Београду. Из тог времена, наводно, потиче и његова изрека – „да су лична права по себи праведна, и ако се не слажу са општом идејом“. Главари око књаза здушно су га подржавали и тврдили да су Петровићи – „једина династија у српству која има традиционалне признате врлине од свог постојања и која се никад ни у свом унутрашњем моралу, нити према целини српског народа, ни у чему није огрешила“.

Али начин на који је књаз Никола хтео да оствари овај циљ о „свесрпском престолу“ није био лако разумљив његовим савременицима, као ни и будућем истраживачима. Одлука да руку његове најстарије кћерке Зорке да Петру Карађорђевићу, потоњем краљу, можда је најбољи пример за ову тврдњу. Никола је имао идеју да за кума позове владара Србије, краља Милана Обреновића…

Николина грешка са Карађорђевићима

Удајом најстарије кћерке Зорке за једног од претендената на српску круну није постигао ништа. Није успео да будућег краља Србије придобије. Напротив, само је погоршао односе са Србијом. Петар Карађорђевић се показао много мање савитљивим него што се кнез Никола надао да ће бити. Није много помогло ни то што је Зорка, кћерка кнеза Николе, била јака и ауторитативна личност и што је и она покушавала да свог супруга приволи да своје понашање прилагоди интересима њеног оца… То је само довело до тога да се између таста и зета створила огромна нетрпељивост. Тако Петар Карађорђевић није допуштао да се Николино име спомиње у његовом присуству.

Књаза Николу никада није напуштала помисао да би он требало да буде владар у обе земље. Или у уједињеној српској држави. Често је знао да каже, у разговору са најоданијим главарима, како би „он већ знао за најкраће време задобити Србијанце за себе…“

Извор: Serbian Times

Припремила редакција Компас инфо
Повезани чланци:

Портал Компас Инфо посебну пажњу посвећује темама које се тичу друштва, економије, вере, културе, историје, традиције и идентитета народа који живе у овом региону. Желимо да вам пружимо објективан, балансиран и прогресиван поглед на свет око нас, као и да подстакнемо на размишљање, дискусију и деловање у правцу бољег друштва за све нас.