У београдским кафанама су се склапали послови, бракови, оснивале су се политичке партије. Писала су се писма, тужбе и жалбе. Играле су се прве позоришне представе, приказане су прве биоскопске пројекције. Кафана је, у Срба, увек била место хедонизма, али и порока. Једноставно речено – место живота.
Међу бројним престоничким кафанама, које су годинама мењале изглед, имена и власнике, једна се посебно истиче.
„Знак питања“, култна кафана мистичног имена, смештена је у срцу Београда, а у некадашњој главној чаршији, у улици Краља Петра.
До најстарије београдске кафане, која датира из 19. века, стиже се на исти начин као и пре две стотине година – калдрмом.
По налогу Милоша Обреновића, кућу у којој се налази кафана подигао је Наум Ичко, трговачки конзул и син Петра Ичка, једног од главних организатора Првог српског устанка.
Зграду која се састоји од подрума, приземља и спрата, грађевину једноставне фасаде – без украса, градили су грчки мајстори.
Након Наумове смрти, кнез Милош је кућу поклонио свом лекару, Ећим-Томи Костићу.
Ећим-Тома, иначе Наумов зет, кућу је добио због заслуга лечењу ратника током Другог српског устанка.
Он је у тој кући отворио кафану и наденуо јој сасвим логично и једноставно име – „Ећим-Томина кафана“.
У њој су се окупљали трговци, занатлије, али и познате личности из културног и јавног живота, међу којима су били Вук Стефановић Караџић и Бранислав Нушић.
У свом запису „Београдске кафане“, Нушић каже да су „кафане пре рата биле једини израз нашега јавнога живота те, сетити се тих кафана, значи дати драгоцен прилог тога живота у полупрошлости”.
Говорио је да је било „либералних, напредњачких и радикалних кафана, а да би врло ретко, приврженик једне партије залазио у кафану друге партије“.
У непосредној близини се налази Академија примењених уметности, па су често свраћали и студенти и професори.
У народу се говорило да се ту учило, али и да су се полагали испити.
Гости су читали Српске новине, а играо се и први билијар који је донет у Београд.
Кафану без дима је немогуће замислити. Неко би рекао да то онда и није права кафана. Међутим, кнез Милош је 1824. године забранио да се пуши испред ове кафане, због поштовања према Саборној цркви која се налази у близини.
Ећим-Томина кафана, Код пастира, Код Саборне цркве, Знак питања
Кафана је временом мењала власнике и називе. На почетку се ишло у „Ећим-Томину кафану“, од 1878. године „Код пастира“, док се од 1892. одлазило у кафану „Код Саборне цркве“.
Међутим, црквена власт је сматрала да је тај назив увредљив за институцију цркве, па је тадашњи власник као привремено решење, до окончања спора са властима, поставио само знак „?“, по којем је и дан данас позната.
„Знак питања“ је једна од ретих кафана која је успела да сачува дух и традицију старог Београда. На месту које је 1946. године проглашено за споменик културе и данас можете да седнете за ниске дрвене столице, поручите кафу у филџану с ратлуком и коцком шећера.
Током зиме ложи се пећ. За Бадње вече на поду ће се наћи слама, док ће се за Ускрс на столу наћи обојена ускршња јаја.
Питање власништва „Знака питања“
Питање које се дуго надвијало над „Знаком питања“ јесте – у чијем је власништву данас?
Јединствена београдска кафана одолевала је зубу времена и преживела све муке и искушења, баш као и главни град – ратове, разарања, бомбардовања… Као споменик културе, преживела је и приватизацију са почетка 21. века .
Након другог светског рата, у доба експропријације и национализације приватне својине, кафана је одузета власнику – занатлији и трговцу Ивану Павловићу, те је претворена у друштвено власништво и предата на управљање предузећу „Варош капија“.
После дуге правне борбе, у процесу реституције, суд је кафану вратио наследницима Ивана Павловића 2019. године.
Иако се често постављало питање – чији је „Знак питања“, делује да је одговор врло једноставан – Београду, Београђанима и свима који се тако осећају. Стоји поносно у срцу града, да им испреда приче о духу времена, великим умовима и познатим гостима, чувајући – попут праве српске кафане – све тајне које су остале међу зидовима.
