Сви Срби знају да је Крф примио српске рањенике који су прошли „албанску голготу“, због чега је веза српског и грчког народа нераскидиво везана. Међутим, мање је познато да су неки српски војници, неколико хиљада њих, завршили много даље – у Африци. Тачније у луци Бизерта.
Много је туриста из Србије посетило Тунис и његова популарна летовалишта, док је занемарљиво мали број обишао луку Бизерта на око 70 км западно од главног града. Овај најсевернији град државе Тунис је због свог стратешког положаја Француској још од 1880. године био поморска војна база. Бизерта до данашњих дана чува успомену на страдале српске војнике и официре на војничком гробљу које Тунижани марљиво одржавају. Нико ко долази из Србије није и не може бити равнодушан када на афричком тлу угледа ћирилично писмо и мноштво гвоздених крстова на којима су имена српских јунака из Првог светског рата.
Након повлачења преко Албаније изнемогла и поражена српска војска повлачила се у неколико праваца. Део војске је француским лађама превезен на грчко острво Крф, док је део, преко албанских лука Валоне и Драча, уточиште нашло управо у Бизерти. По неким сведочењима, овде је био стационаран махом официрски кадар, са којима су савезници Французи изучавали војну тактику и стратегију, а упознавали су српске војнике и са новим наоружањем.
Поред војника, овде су боравили и малобројни цивили.
Срби су у Бизерту долазили у три наврата: децембра 1915. и почетком 1916. након повлачења кроз Албанију, затим после првих великих сукоба на Солунском фронту исте године и на крају од почетка 1917. године када су почели да пристижу контингенти добровољаца. Током целог рата транспорти су превозили војнике из Бизерте на Солунски фронт, док су рањени и болесни били у Бизерти.
У Бизерти је организована је обука добровољаца, едукација инвалида и културни садржаји. Француски војници, грађани и администрација били су веома предусретљиви према српским војницима. У томе се нарочито истакао вицеадмирал и гувернер Бизерте Емил Гепрат. Његова брига за Србе била је свакодневна, почев од свечаног дочека бродова са војницима.
Српске трупе у Бизерти
Реорганизација српске војске
Једна француска војна комисија одредила је да се у утврђењу Нандор формира логор за обуку српских војника. Према плану српске Врховне команде усвојеном 27. фебруара 1916. године сви здрави војници који нису били припадници резервних трупа требало је да се из Бизерте пребаце на Крф где би били распоређени по јединицама српске војске.
С друге стране сви регрути требало је да се упуте за Бизерту где је планирано да се упућују и добровољци из Америке. Још 26. фебруара Врховна команда је наредила да се оформе регрутне комисије које би извршиле ревизију свих случајева који су до тада проглашени за неспособне за регрутацију и да регрутује све способне српске држављане одговарајућих годишта који су се налазили у избеглиштву.11 Првобитна идеја да се војници одмах по оздрављењу пребацују у Солун донекле је промењена одлуком да се формира пук у Бизерти, а да се тек затим војници припадници овог пука упућују на фронт.
Прва група српских регрута у Бизерти положила је заклетву 24. фебруара 1916. године, а укупно бројно стање Резервних трупа и Подофицирских школа износило је 9.729 људи. Посвећен рад српских регрута и Команде Српских трупа у Бизерти на обуци брзо је уродио плодом па је адмирал Емил Гепрат, војни гувернер Бизерте, већ 15. марта 1916. извршио прву смотру. Један број болесних војника био је пребачен у болнице у Алжиру јер у Бизерти није било довољно места, а они су након оздрављења упућивани у Десети комбиновани пук. Српске трупе првобитно евакуисане у Бизерти распоређиване су у резервне пукове, а затим су упућиване на Солунски фронт.
Од 17. августа до 14. септембра 1916. извођене су припреме за веће ратне активности на Солунском фронту. Губици које је трпела српска војска током августа и септембра 1916. године били су знатни па је велики број рањеника био пребачен у Бизерту и распоређен у тамошњим болницама. Овом приликом у Бизерту је укупно пребачено 6.370 болесних и рањених војника и официра. Губици које је трпела српска војска били су зантни у односу на борбене ефективе којима је располагала па су ради попуне 13. октобра 1916. сви здрави српски војници пребачени из Бизерте у Солун.
Други знатнији контингент из Бизерте за Солун упућен је 3. новембра 1916. када је пребачено нешто преко 800 људи. Српска Врховна команда стално је настојала да, услед великих губитака, смањи број војника који би били евакуисани у Бизерту, односно да омогући њихово лечење у самој позадини фронта или Солуну, а да оне који су завршили лечење у Бизерти што пре укључи у оперативне јединице. Због сталног премештања војника тешко је проценити број војника који су се налазили у Бизерти у појединим периодима рата већ је могуће само дати пресеке за оне тренутке када је утврђивано бројно стање.
Тако је забележено да је 31. децембра 1917. године у Бизерти било укупно 5.140 српских војника. Приликом припрема за пробој Солунског фронта 1918. године предвиђено је да највећи део бриге о рањенима преузму пуковски санитети али су најтежи рањеници и болесници морали бити евакуисани у Бизерту где је 15. јуна 1918. пребачено 737 тешко рањених официра и војника и 125 контузованих војника. Упућивање тешких рањеника у Бизерту практично је трајало све до краја борби на Солунском фронту.
Транспорт трупа из Бизерте у Солун
Транспорти српских војника из Бизерте у Солун отпочели су четири месеца након евакуације српске војске. Први транспорт пребачен је на Солунски фронт 14. маја 1916, други 21. јуна, а трећи 14. јула у част француског националног празника. Августа 1916. из Бизерте је у Русију пребачена група официра која је потом оформила штаб Српске добровољачке дивизије. И наредне две ратне године упућено је неколико контигената војника из Бизерте на Солунски фронт, углавном рањеника и болесника који су успешно излечени, као и регрута и добровољаца који су завршили обуку.
Одлазак српских војника из Северне Африке
Током 1918. трупе из Бизерте су константно пребациване на Солунски фронт, нарочито од тренутка када су припреме за пробој ушле у завршну фазу. Статус мањег броја српских војника који су и даље остали у Бизерти регулисан је образовањем Срспког депоа у Бизерти 16. априла 1919. године. Истим указом укинута је Команда резервних трупа и подофицирских школа. Српски депо у Бизерти старао се за око 1.000 припадника српске војске који су били реконвалесценти у бизертским болницама и српским војним инвалидима. Командант Депоа био је мајор Димитрије Кузмановић. Транспортом мањих група реконвалесцената завршен је готово трогодишњи боравак српске војске у Бизерти. Лист Напред од 29. децембра 1918. забележио је поводом напуштања Бизерте:
Наш народ припада оним ретким народима у историји, којима је она доделила, да у свом развијању преживи и оно доба у коме се живи од успомена на Отаџбину и на своје…На овом тешком путу искушења, где га је за сву некадашњу прошлост везивала једина нада будућности, потребно је било много грчевитих напора, свести и проницљивости у неизвесност пред којом се стајало, како би се очувало непоколебљиво уверење у праведност наше ствари, која изискује велике жртве, да би се дошло до остварења највећих народних светиња…Историја нашег бављења на афричком копну представља време од пуне три године. То је нежељен и неочекиван период времена, који ће остати у вечитој успомени Афричких Срба.
