Светомир Николајевић, један од највећих српских интелектуалаца с краја 19. и почетка 20. века, безмало је потпуно скрајнут из националног сећања и историјских читанки.
Многобројне генерације готово да не знају да се Светомир, рођен 1844. у селу Радуша код Уба, у питомој Тамнави, школовао на престижним европским универзитетима и био премијер Србије, министар унутрашњих послова, велики интелектуалац, космополита, хуманитарни радник, ректор и професор Високе школе, градоначелник Београда. Уз то, био је први Србин номинован за Нобелову награду.
Образовање и европска каријера
Говорио је седам светских језика, основао Српску краљевску академију, Патриотско друштво “Свети Сава”, Хуманитарно друштво “Стефан Дечански”, био је историчар књижевности, први је писао о Шекспиру. Основао је и Друштво за образовање и васпитање глувонеме деце у Београду.
Био је члан управних одбора свих установа културе, науке и образовања у тадашњем Београду, један од најомиљенијих професора Високе школе и међу најзначајнијим масонима свог доба, те је веома допринео развоју српског слободног зидарства. Са пријатељима је у Београду основао масонску ложу “Побратим”, која и данас постоји.
Светомир у очима савременика
Био је познат у свим интелектуалним круговима Европе тог доба – каже за Новости професор др Војкан Станић, аутор једине књиге о Светомиру Николајевићу. У Србији је био прво слављен, па прогоњен и заборављен.
„Ничим није заслужио да га прекрије вео заборава, јер је био велико име српске науке и културе, његов рад био је саткан од хуманости и самопрегора за добробит отаџбине. О њему данас, на жалост, има веома мало података и докумената.
У Београду, на Звездари, једна улица носи његово име, као и школа у Радуши, а у холу САНУ постоји Светомирова биста и то је све. Чујем да ће и у Убу једна улица добити његово име.“ – истакао је др Станић.
Био је присталица династије Обреновић и велики пријатељ краљева Милана и Александра
Као велики присталица династије Обреновић, лични пријатељ краља Милана и Александра, после Мајског преврата 1903. године и доласка Карађорђевића, пао је у немилост, почео је његов суноврат, јер није био прихватљив за нову власт. Био је на списку завереника за ликвидацију, али је сигурну смрт избегао, јер је у време преврата био српски дипломата у Атини.
Улога у модернизацији Србије
У време династије Обреновић, на разграничју векова, Србија је добила независност, проглашена је за краљевину, почела је модернизација, развој по угледу на савремене европске земље – каже др Војкан Станић.
У изразито сеоском и затвореном друштву, формиран је грађански слој, углавном од интелигенције и богатих трговаца.
Држава је на школовање у европске универзитете слала надарене ђаке, а они су се потом, са високим образовањем, враћали у Србију, да здушно помогну њен развој. Највећи међу њима био је Светомир Николајевић. Све је фасцинирао својим образовањем, знањем, отменим држањем, културом…
Хуманитарни рад и најважнији доприноси
Круна његовог рада било је Хуманитарно друштво “Свети Сава”, основано ради ширења просвете, културе, неговања националних осећања и врлина у српском народу, помоћи сународницима у неослобођеним подручјима.
Друштво је окупљало најумније и највиђеније људе тог доба, школовало је младиће из крајева под турском влашћу за учитеље и свештенике, подизало и обнављало школе, цркве и манастире у крајевима ван Србије. За време Великог рата, без премишљања одбио је понуду немачког цара Вилхелма Другог да буде цивилни гувернер окупиране Србије.
Предлог за Нобелову награду и пад у заборав
Био је Светомир велики миротворац – каже Станић. Зато га је Међународни мировни покрет 1915. године предложио за Нобелову награду за мир. Међутим, држава Србија ништа није предузела да кандидатуру подржи, јер је Светомир био обреновићевац и те године Нобелова награда за мир није ни додељена.
Сва своја знања и енергију уложио је у национални, културни и државни просперитет, савременици су о њему говорили с највећим поштовањем и дивљењем, а и данашњим генерацијама може да буде несумњиви узор. Србија је дозволила да овај велики човек падне у заборав…
Никада није заборавио свој национални идентитет
Био је осведочени грађанин света, који никада није заборавио свој национални идентитет. Задивљујуће је како је светско и српско успевао да усагласи, то је била једна од његових највећих врлина – каже Светомирова праунука Снежана Николајевић из Београда.
Преминуо је 1922. године, сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Имао је четири ћерке и два сина.
