На крајњим западним обронцима Хомољских планина, где се сурове стене сусрећу са питомим речним обалама, смештена је Витовница — манастир чија историја, попут његових зидина, чува слојеве прошлих времена. Над реком Витовницом, на платоу изнад клисуре Склоп, овај духовни бисер као да пркоси вековима. Овде, где природа сама обликује амбијент достојан легенде, стајала је тврђава чије је рушевине време претворило у мистерију.
Према предању манастир је изградио српски краљ Стефан Милутин 1298/99. године, a након победе над бугарским одметницима Дрманом и Куделином 1291. године, који су управљали Браничевом из града Ждрела у Горњачкој клисури. Постоји претпоставка да је манастирска црква била придворна црква истоименог утврђења, о коме се јако мало зна. Историјски значај тврђава Витовница задобила је 1390. године, током једног од ратова који су Турци водили против Угара. Помиње се у Повељи угарског краља Жигмунда из исте године као градић-утврђење (castrum Vytiniche) у чијој близини се одиграла битка, док каснији извори (из 1557., 1661., 1718. и 1733. године) помињу само манастир. Већ после непуних сто година, овај каструм је запустео и престао да буде важно стратегијско место. Претпоставља се да је порушен пре 1467. године, будући да ни тада ни 1476. године, у дефтер није уписано ни утврђење ни насеље, већ једино истоимена мезра.
Манастирска црква је у својој основи триконхална грађевина сажетог уписаног крста, са куполом над наосом коју носе пиластри. Зидана је од притесаног камена са наизменичним редовима од опеке, са фасадом која је третирна архитектонским украсом карактеристичним за градитељство средњовековне Србије последње четвртине 13. века. Слепе нише на полигоналним певничким апсидама, као и слепи лукови у горњој зони фасаде манастира и назубљени поткровни венац, неки су од елемената који ову грађевину смештају у перид градитељства краља Милутина. Приликом конзерваторских радова откривени су остаци фресака из 14. века. Код манастира је пронађена једна златна наушница која се датује у 13. век, као и један динар из времена краљева Драгутина и Милутина.
Изнад северних врата припрате налази се мермерна плоча из 1218. године, са исписаним текстом на старословенском и старојерменском језику. Садржај натписа говори да је Владо, син Бабугов подигао храм апостола Јакова и Петра. Овај натпис је пренет из оближње цркве у Орешковици која је позната као Јерменск Витовница је после обнове Пећке патријаршије 1557. године дуго била важан духовни и културни центар у овом делу Србије. Када је 1690. године манастир страдао од Турака, калуђери су побегли у фрушкогорски манастир Бешеново. Тада су са собом понели и чувено Витовничко јеванђеље, које је 1557. године оковао у позлаћено сребро познати златар тог доба Вук Кондо. Данас се ово јеванђеље налази у Музеју српске православне цркве у Београду.
Јоаким Вујић помиње велико страдање манастира од Турака у Првом српском устанку, када је порушен и спаљен. Његова делимична обнова почиње након Другог српског устанка, али до великог успона светиње долази тек половином 19. века. Тадашњи игуман Стефан Бојовић остаће упамћен као симбол свеопштег напретка и обнове манастира која завршена 1856. године, када је црква поново живописана, урађен нови иконостас и дозидана припрата са звоником.
Прошлост манастира Витовница испуњена је драматичним обртима. Османлијске најезде, ратови и спаљивања нису га могли потпуно уништити. Од чувеног Витовничког јеванђеља, које је оковао златар Вук Кондо, до фресака из 14. века које су се сачувале испод слојева времена, светиња је увек успевала да обнови свој дух. Вековима након што су је калуђери напустили током Велике сеобе Срба, манастир је поново засијао у 19. веку, када је игуман Стефан Бојовић предводио његову обнову.
Данас је Витовница више од историјског здања — она је место молитве и ходочашћа. Верници из свих крајева света долазе да се поклоне гробу старца Тадеја, који је својим животом и мудрошћу оставио неизбрисив траг у срцима људи. Под окриљем хомољских планина, у миру који нарушавају само звук реке и ветар, Витовница остаје спој историје, вере и природне лепоте, као вечити симбол отпора времена и човечје духовности.
