Цвеће – колико слатких тајни! Колико пријатних тајни! Када човеково сазнање проходи видљиве светове, поцрни од туге; а када се косне цвећа – заблиста, засија, зарадује се. Јер, цвеће – то је радост за наше људско сазнање. Све може бити горко, само је ту нека чудесна сласт, у цвећу. Има у томе неког божанског магнетизма, што душу вуче у неки раскош.
Јесте ли приметили, људи обично своју представу о рају везују са цвећем. Није ли цвеће – најскривенији остатак изгубљеног раја? Није ли у њему рај највише сачувао себе и пренео кроз векове до нас? Зато је ваљда и мед од цвећа! Рајска сласт, и душа раја – пробија се кроз цвеће, избегавајући да се сретне са људским злом. Јер наше зло, и јесте пакао, најпре за цвеће. Јер је најосетљивије, јар је најрајскије од свега што постоји у видљивим световима. Ако хоћете да се у овом свету осетите као у рају – живите међу цвећем, са цвећем, цвећем: његовим дахом и његовим духом. Цвеће – најјачи символ, и најизразитији, некадањег раја.
И најмањи цвет – колико рајског у њему! Најмањи цвет – читав рај! А све што је рајско, рајско је неком слатком бесконачношћу, неком милом бесмртношћу. Гле, по једна слатка бескрајност, по једна мила бесмртност се завила, сакрила, примирила у сваком цвету, и најмањем и највећем. А свака бескрајност је род са свима бескрајностима божанским. И ми, кроз најмање и са најмањим путујемо кроз бескрајно и бесконачно. Поглед ти пао на мајушни цветић незаборавка, и гле, ти си заронио у безмерну бескрајност, упловио у све бескрајности. И незаборавак плави – као плави чунић носи и преноси твоју душу и искрцавана обалу бесконачности. То Бог учинио, да човек не би био сам, мали, већ увек, са бескрајним, бесконачним = бесмртним. А кроза све то са – вечним. И кроз бескрајно мало, мајушно, посећује нас по нешто бесконачно, бесмртно, божанско. Бог нас је са сваке стране затворио бескрајним, бескрајно великим, неизмерним. И ми смо, у ствари, по свему бескрајни, бесконачни, бесмртни. Између малих мајушних цветића и звезда, које су светлосни цветови, стојимо и крећемо се ми људи. Погледајте, и свуда ћете угледати њу – бескрајну, бесконачну, и самим тим – вечну тајну, једну исту, разливену свуда и по свему и кроза све.
Шапутала је мимоза:
Људи, ви не видите моју душу као што не видите ни своју; а њоме живите ви, њоме живим и ја. То су наше најнепосредније стварности. Ја бих вам се исповедила, али ви немате довољно фин слух да бисте ме чули, и довољно фино сазнање да бисте ме разумели. Засађена сам руком невидљивог небеског Рукосадника. Кроз мене Он је разлио неку своју тајну; и у мени има више неба него земље, – зар то не осећате? Чини ми се, треба да имате вид раван свевиду да бисте до краја сагледали тајну мога бића. Вама је неопходан Свевидећи да бисте ми душу видели, и Свезнајући да бисте је сазнали, и Свечујући да бисте је чули.
Загледајте у моје нерве, у моју нерватуру: у њој се врши прелаз небеског у земаљско, натприродног у природно. А ви мислите, да сам сва од природе, од онога што ви људи називате природом, а не видите да је у мени натприродно постало природним. Та и сва природа није друго него – натприродно пребражено у природно. Људи проглашавају: природом, природу! – и тиме завршавају круг својих мисли, својих истраживања, својих аргумената. Као да су те речи неко објашњење. То је исто као када би казали: сунце је сунце, зато што је сунце; плаво је плаво, зато што је плаво; славуј је славуј, зато што је славуј; човек је човек, зато што је човек. Тиме се ништа не објашњава нити доказује, већ само посредно признаје незнање… Да, ништа натприродније од природе. Ајде, опервазите ми то што називате природом. И шта од “природног” уђе у ваш разум, у ваша чула? Сва је природа у суштини натприродна, јер живи неким тајанственим силама, чије изворе не знамо и чије залихе не спознајемо. И ви се људи још трудите да логиком објасните природу. И говорите: логика, логика! А шта је то – логика, шта је то – логично? Све сама непознања до непознате у неразмрсивој једначини живота. Последњом тајном свога бића, све је цвеће – натприродно. Најтајанственијим, но најживљим кореном свога бића ми се држимо за небо, невидљиво живимо небом. И видљиво! Гле, нама треба много сунца, и светлости небеске, много звезда и њихове светлости, много неба и његовог плаветнила, да бисмо могле живети овде, на земљи, у “природи”. Та и ми смо прелаз натприродног у природно!
Зашто да то буде привилегија само људског бића, људске логике? И у нама је Логос (=Христос – Јн.1,1-3), и Логика Божја, и Смисао. Зар вас склоп нашег листа не изненађује, и не запрепашћује? Та ви још не знате, откуда боје у свету, и откуда толике нијансе боја? Ви не можете нашу тајну ни да домислите, ни да досетите. Тајном својом ми смо сакривени у натприроди; зар не?
Ево: моја осетљивост! Како је ви објашњавате својом “логиком? Чим ко додирне један мој листић, сви за њим полегну; а када сам на ливади, чим један стручак додирне неко, он учини да сви по свој ливади полегну, сигнализирајући опасност. Апарат природе врло компликован, и осетљив: на додир, па и на дах. Кад дахне, кад уздахне ваздух, листићи се скупљају, савијају, као скривају, и онда гранчица за гранчицом. Примам најфиније звуке. Апаратура најфинија, нерви запањују. Вене од даха, вене од ружног погледа, од ружне човекове мисли, од прљавог осећања. А како ли се осећа у огњеном мору нашег људског, нашег земаљског зла? Од најмањег напада, увреде, ја се стресем, и – умирем. Јер сам од најфиније грађе. Земља, зар не знате – подножје неба.
Босиљак је певушио:
Мирис ме везује са светом. Ја осећам: веза овог света си мирисом. Ко ми даде ту мирисаву душу? Веза са – Богом; веза са видљивим светом. Ја доживљавам то чудо: Срце света улази у мене, и у воду. О, то осећање! Мирис, зар то није чудо? Велико чудо Божје? Чиме то мирис – мирише? Земља не мирише, а срце мирис – мени! Опростите ми ту загонетку! Босиљак у овом свету – у смрдљивој бари, у прикрајку.
Петунија је говорила:
Ја мирисом живим. Ту су сви моји унутрашњи светови. И кад умирем – кроз мирис умирем. Кроз мирис дишем и издишем. И кроз мирис умирем: без агоније, без ропца, без грчева. Моји мириси путују кроз нежност. А свака моја пора, то је прозор на мојој мирисној души. А душа моја – сва је у мени око мене. Душа ми је сва од мириса. Кад ме мирис напусти – ја умрем. Таква сам ја. А ко је то Плави нада мном. Плави, ја теби шаљем своју душу. Нађи јој нову круницу – моју бесмртност! Ја волим такву бесмртност, жеђ срцу. Ах, у мом речнику нема много речи, јер много осећам. Само неколико речи: мирис, душа, љубав, бесмртност.
Мој мирис, отима се за сунцем: предвече јури за њим, што је зашло, скрило се. Пролази ли човек поред цвета са рђавом мишљу: пролази са пожаром, од кога вене цвет. Нечист поглед падне ли на лист, пада као распаљени жар.
Ђурђевак је звонио:
Најситнији сам цвет, а знате, кроз мене је прострујала нека слатка сила, сигурно божанска. Ја сам уздрхтао – то је Логос (=Христос) прошао кроз мене, и ја сам се осетио живим, постојећим. Бити, то је сласт и сладост и радост. Јер ме то везује са Логосом. А ви људи, ви све мислите: ми смо мртви, ми цвеће. А гле, кроз нас живи реч Божанског Логоса; тиме смо мирисави, тиме – бесмртни.
Знате, ја сам везан са небом више него ли ви. Мој мирис, та у њему има више неба и сунца него ли у људским мислима, осећањима. И са унутрашњим тајнама земље ја сам у сродству, јер ме оне хране својим соковима. Душа ми је мирисна, јер је то реч Логоса, а реч – Логоса, носи у себи и шири собом миро божанско. А мирис – то је нешто ваистину божанско, натприродно. Јер наш мирис, то је наша душа; издахнемо ли, он иде Богу, који га чува у бесмртним ризницама.
Ми цвеће, гледамо на вас људе, и тражимо сличности са вама. Има је само у једноме: у вашој боголикој души, у вашој логосној (=христоликој) души – ту се, само ту додирујемо. Али, већим делом свога бића ви се људи отискујете у неки страшан мрак, у неки страшан смрад. То у колико бежите од Логоса и од нас.
Знате, и ви сте људи мирисави, и ви миришете – само молитвом, љубављу. Молитва и љубав, то су мирис, непролазни мирис ваше људске душе, људског бића. Ја ђурђевак осећам да ђурђевски мирис бије из вас када сте на молитви и у љубави.
Ух, али, ви људи – ви сте несретници смрад ове планете, кад сте зли. Зло – смрди. Зло је најодвратнији смрад. Ни једно биће над земљом и на земљи не може да има чуло мириса кад су људи зли. Ми смо ваши добротвори, већи но ви наши: ми пречишћујемо ваздух за вас; удишемо угљендиоксид, да се не бисте отровали. Ми смо на тај начин ваши лекари, и ваши лекови: лекари душа и тела. Не гордите се на нас! Бог нас је тако сродио: Уметник Свемудри!
ава Јустин Ћелијски
***
Рукопис нађен у оставштини Аве Јустина, писан оловком, на 4 стране белог папира, оловком, брзописом, како је Ава обично писао (где су извесна слова повезивана брзим потезом оловке, а нека остајала недописана до краја), па је после скоро увек овакве текстове преписивао познатим краснописом. Овај лирски текст, који је само “белешка”, препуна библијско-јеванђелског, православног космизма, унутар Авине новозаветне Логосологије, није преписиван ни исправљан.
На другим мањим листићима његовим, стоји запис оловком: “За душом цвећа” и онда краћи записи, попут овог: “органске материје у листу називамо лисни нерви или лисна ребра. Сви скупа нерви једног листа чине нерватуру листа” итд. (и у загради: Ст. Јаковљевић, Ботаника, стр. 47). – Претпостављамо да овај оглед потиче из доба (пред-у-око-по-ратног) и расположења, кад је настао и текст “Срна у изгубљеном рају” у Философским урвинама, али у ту, од њега самог, сабрану збирку текстова није унет, вероватно јер је остао недовршен.
